Zdenkov kulturni kombi

Balada o rogačima

Ne volim rogače. Ne paše mi njihov okus, ne volim miris, a najmanje ih volim brati. Radio sam to jednom u životu i dosta mi je zasvagda. Ne gadim se kukaca i muha, ali ne gade se ni oni rogača, naprotiv, a što je previše, previše je. Nadam se da znate o čemu govorim – jedan Ribin frend iz, ako se ne varam, Makarske (ili možda Trogira? Ne ide mi s tom Makarskom...), recimo, nije znao. Pa ga je na Korčuli pitao kakve to velike smeđe mahune vise sa stabla. Da je kontinentalac, ne bih ništa rekao...

I moj se najstariji brat jednom nabrao rogača. S namjerom da ih proda i tako zaradi neku pinku. Pokazalo se to još jednim pravim trotterovskim potezom, što nikoga nije začudilo – povijest njegovih neuspjelih poslovnih pothvata gotovo da je dostatna za domaću inačicu Mućki. No, glavno je da ih je nabrao na Lošinju i dovezao u Zagreb. Autobusom. Na kojem sam ga trebao dočekati, kako bih mu pomogao da odnesemo kutije u Samobor.

Plan je, naizgled, imao samo jednu manu: bila je nedjelja, na kraju ljeta, i morao sam ranije prekinuti gledanje utrke formule 1 kako bih stigao pred bus. A ja JAKO ne volim kada me se prekida u gledanju formule 1. Raspižđen zbog toga, ali ne želeći izigrati dogovor, ipak sam krenuo u Zagreb, a tada se pojavila i druga, nepredviđena mana, počela je padati kiša. Jako. Vrlo jako.

Uistinu nije pretjerano reći da je to bio najjači pljusak koji sam ikada doživio. Kiša nije pljuštala okomito, nego je nošena nekim govnjivim vjetrom šibala posve vodoravno. Na Remizi sam, pokisao do gole kože, nekako uhvatio tramvaj, koji je milio skroz polako, bjesomučno šamaran kišom, samo da bismo u Savskoj saznali da tramvaji ne voze preko Glavnog niti Autobusnog zbog previše vode na tračnicama. Raznim pretubancijama uspio sam nekako doći do Džamije, najbliže Autobusnom dokle se ZET-om u tom trenutku uopće moglo. Pa dalje pješke, po pljusku koji nije jenjavao.

Jasno, na kolodvor sam došao sat vremena prekasno. Taman kada je buraz zaključio da sam ga zajebao, odustao od čekanja, platio garderobu i ondje utrpao pet ili šest velikih kartonskih kutija s rogačima. Bilo je to 1987, točno znam, te dakako nije bilo mobitela ni ma kakve druge mogućnosti komunikacije. Ipak smo se sreli i dogovorili da ćemo dići te jebene rogače s garderobe i otpelati ih u Samobor. Samo kako? Tramvaji ne voze, a monsunski pljusak ne jenjava.

Proveo sam to ljeto radeći kao čuvar parkinga, kako bih si podebljao džeparac i zaradio za neke stvari koje su mi trebale. Promočen, nikakav, bijesan, odlučio sam platiti taksi do Remize, svega mi je bilo dosta. Taksi je danas u Zagrebu preskup, no osamdesetih je bio još mnogo skuplji. Gledao sam kako taksimetar za tu jednu kratku vožnju odnosi pozamašan dio moje ušteđevine. No ipak smo, nekako, dopremili kutije s rogačima u Samobor.

Narednih je mjeseci buraz pokušavao prodati rogače, nazivao je otkupne stanice, čak platio i oglas u novinama. Zasmrdili su cijelu kuću, te ih je na kraju odnio frendu u Zapruđe, pokušali su ih malo-malo prošvercati na Dolac na neki štand, no nitko se nije želio baktati s time. Otprilike godinu dana kasnije, njih su dvojica vozili šest velikih kartonskih kutija punih rogača na smetlište, gdje će još morati i platiti da ih ostave. Išli su tramvajem.

Nedaleko od njih stajale su dvije gospođe u najboljim godinama, damski utegnute i iz Graza prošvercanom kozmetikom našminkane. Jedna se od njih najednom okrenula prema drugoj:
- Nećeš vjerovati čega sam se sada sjetila!
- Ne. Čega?
- Rogača!