Opis bloga
Ne postoji opis bloga, klikni i čitaj!
Moj svet
Beograd
Moj Ćofi :)
|
|
|
|
subota, 27.01.2007.
Siledžije
Taman sam pomislila da je reč siledžija postala arhaizam, prošlo svršeno vreme, nešto što više ne postoji, pomislila sam da smo kročili na viši stepen civilizovanosti, humanosti i načina komunikovanja među ljudima, ali ne! To se NIJE desilo. Još uvek smo na nivou doba toljaga, kamenja, baklji i... kurčenja.
Zadnji siledžija na kojeg sam nabasala je bio tip iz mog razreda u osnovnoj, koji je voleo da *ebe u zdrav mozak sve koji su niži za dve glave od njega, po mogućnosti „nežnijeg pola“, iz razloga što mu je „miki“ bio toliko malen da se ne vidi od „šume“. Njegovo *ebuckanje u zdrav mozak je završilo tako što sam ja u jednom momentu „pukla“, tj. Smračilo mi se, jer je moj prag tolerancije bio dosego vrhunac, pa sam zgrabila onu malenu klupicu (ko one iz američkih škola, u koje samo jedna osoba može da sedne) i fijuknula (fijuknuti= od reči fijuuu... drš!) ravno u njega. To je bilo 2001. godine.
Sada, u 2007. godini, desi mi se da ponovo nabasam i to na NIZ idiota iz telekoma. Budući da u ovoj vukojebini u kojoj ja živim samo jedna firma nudi uslugu adsl-a i to je ovaj debilni nacistišen-telekom, onda se usuđuju da mi zabranjuju pristup kako im prdne. I baš pre deset dana mi to i urade. I zovem ja nacistišen-telekom, a unapred znam o čemu se radi, i ponovo odslušam onu nervoznu sekretaricu i ponovo me puste da čekam puna dva minuta dok me ne spoje, i opet odslušam muziku iz Štrumfova u ta dva minuta i ponovo dobijem nekog nadrkanog debila koji mi objašnjava kako je njegov šef preškrt da bi nabavio dobre filtere protiv virusa i ostalog smeća koje se nalazi na internetu i kako meni, koju su napali virusi, oni ukidaju internet na sedam dana.
Ja upitah Debila Nadrkanog: „Dobro, je li vama malo suludo, da ne kažemo PROTIVZAKONITO, da vi meni ukidate net za koji ja vama dajem pare?“
Odgovara Debil Nadrkani: „Vi šaljete okolo viruse.“
Ja upitah ponovo: „Je li stoji negde u ustavu da to ne smem da radim?“
Progovara Debil Nadrkani: „Mi možemo vama da zabranimo pristup.“
Ja popizdeh: „Ne, ne možete. To ne stoji u ugovoru. To je protivzakonito.“
Ponovo progovara Debil Nadrkani: „To ti reci mom šefu.“
Meni se stovrio plamen na glavi od besa i ja zagraktah: „To što ste vi preškrti da biste nabavili filtere, to nije moj...“ „PI-PI-PI-PI“ (zvuk prekida veze).
Da ova pripizdina poseduje sudstvo koje nije korumpirano i koje funkcioniše, sad bi ih tužila i pokupila milijune. Međutim, u ovoj pripizdini, od svih organizacija funkcioniše samo crkva, tako da mogu jedino da molim Boga da mi ne ukinu net ponovo.
|
subota, 20.01.2007.
Deseterosatno drndanje
Uf što mrzim da putujem. Nema ništa gore od smaranja i tiskanja u kolima s ostala četiri saputnika punih deset sati. Proklinjem svaki momenat drndanja, proklinjem debila koje je svih deset sati puštao jedan te isti cd i proklinjem cestu koja je jednosmerna.
U tih deset sati sam upamtila sve tekstove pesama sa tog cd-a, počevši od onih srcedrapajućih, emocionalnih proljeva kao "suzama sam lepila tapete" i "pijem, pijem, bol da ubijem" do onih morbidno glupih kao "milioni, kamioni, avioni, šampioni...", "everybody na livadi da beremo cveće" i.t.d. Zapamtila sam svaki kupus posađen u Janezlendu, svaku tratinčicu, svaku vranu koja je napolju graktala, sve seljake koji su palili korov, sve koze, ovce i ostalu stoku sitnog zuba.
Mrzim sve granične prelaze i sve carinike koji su nas terali da izađemo iz kola skupa sa svim paradajzima i šniclama koje smo nosili nazad u otadžbinu, uvereni da nosimo sa sobom srbo-četničku bombu, mrzim janeške pandure na granici koji se pretvaraju da ne razume ni srpski ni hrvatski niti bilo koji drugi jezik sa prostora bivše SFRJ.
Ide mi na nerve svaki sat trpljenja pune bešike, svaki zagušljivi kafić, svaka kafa koja mi je izazvala probavne tegobe, svaki smrdljivi wc nakrcan ljudima koji trpe kao i ja, a najviše me nervira dolazak u rodno selo, raspakovanje i pranje prljave obuće.
|
nedjelja, 14.01.2007.
Skijanje
 Svake godine isto. Kompletna familija i ja (crna ovca) putujemo dva dana kako bi došli na usrano skijanje. Prvi dan idemo preko cele Hrvatske i Janezlenda (Slovenija), pa tu prespavamo u nekom hotelu koji izgleda ko da ga je konstruisao sam Joda (onaj mali gmaz iz Ratova Zvezda) tako da kenjam na staklenoj zahodskoj šolji, a zube perem odmah do kreveta (?!?)... a da ne pominjem komodu (noćni ormarić) na kotačićima kojim sam razbila zrcalo (dobro, samo je naciklo, nije baš puklo)!
Drugi dan dolazimo u tu Nedođiju, tu elitnu pripizdinu u kojoj niko ne vozi lošija kola od Fiata Punta, u takvu fancy vukojebinu da tu ne možeš da nađeš kuću koja ima manje od tri sprata i.t.d.
Već treći dan mog boravka tamo, dok sam se skijala, mi je projurio ispred nosa Rus koji je očito mislio da će da me impresioniraju njegove ludorije, ali mu je promaklo da će verovatno da me iznervira ako se npr., zabije u mene i doslovno me obori s nogu! Ali dobro, izvinio mi se smrad jedan lovaški, suosećala sam s njim, ipak sam i ja pre dve godine srušila devet (da, devet!) Hrvata! 
Uostalom, čemu služi to usrano skijanje? Da bi pederčići ko ovaj Rus pokazivali svoje nove Salomon skije i pričali drugovima i kolegama kako su bili na nekoj planini u tri pičke materine i imali privatnog trenera koji se plaća 150 evra po času. Da je stvarno želeo da se bavi rekreacijom, mogao je da ode u teretanu ili na jogu, a ako već insistira na skijanju, Ural mu je mnogo bliži i jeftiniji od Alpa.
Stvarno, čemu sve to? Pričaš i psuješ na sav glas u redu za žičaru, uveren da te niko ne razume, ubijaš se po onim usranim hupserima, oni divljaci na snoubordima ti idu na nerve, piješ najružniju kafu na svetu na vrhu brda u nekoj brvnari i pritom za to tekuće govno plaćaš dva i po evra i jedino o čemu razmišljaš je tvoja džezvica u tvojoj kujinji u rodnom selu.
Ali, sve u svemu, i nije tako loše, barem imaš o čemu da pričaš, kao ja kad sam se skoro zabila u srnu koja je izletela na stazu dok sam se skijala i kako sam skijala nakon četiri čaja s rumom u polupijanom stanju i skoro došla do drugog brda... Pa da. Ima dobrih trenutaka.
|
četvrtak, 04.01.2007.
Eh, šta ti je život
Često kažeš sam sebi, a da se pritom i ne zapitaš, da je tvoj život zapravo dosadan i u kurcu. Razmisli malo... Je li se išta od početka tvog malog života radikalno promenilo? Ne. Ali nije samo tebi život dosadan i u kurcu, svima je tako. Evo, napravimo mali rezime svega...
 Prvo kreneš u osnovnu školu u kojoj se svi iživljavaju na tebi jer si neuk i u kurcu zbog puberteta. Nekako upišeš srednju školu, Bog ne zna zašto si baš tu srednju odabrao, ali eto, desilo se. Iduće četiri godine se provlačiš kroz to sranje koje si upisao i pritom ti nije želja da nešto naučiš već da samo prođeš godinu. Matori ti, kao i uvek, kenjaju kako si "neodgovoran", kako bi bilo "krajnje vreme da se uozbiljiš", a NE DAO TI BOG da usput imaš dečka/curu! To je u njihovim očima katastrofa! A ako si toliko LUD da ih upoznaš sa voljenom osobom, onda ti kenjaju kako te on/ona ometa u radu i konstantno izbegavaju da izgovore njegovo/njeno ime (ko da je ureknuto). Onog trenutka kada se raziđeš sa dečkom/curom sledi niz roditeljskih "mudrih izreka" kao: "Nije bio/bila za tebe", "Naći ćeš boljeg/bolju" (a i sami znaju da im niko nije dovoljno dobar) i to je, kao, uteha. Zapravo, konstantno pokušavaš da im dokažeš kako si dovoljno ozbiljan i odrastao kako bi te KONAČNO pustili na miru. Bezuspešno. I u nadi i očajničkoj želji da odjebu iz tvog života čekaš osamnaesti rođendan, kao da će to išta da promeni.
I dođeš do te famozne punoletnosti i shvatiš da se ponovo NIŠTA NIJE PROMENILO. Pa čekaš maturu, ono, razmišljaš "ako je položim kako treba, videće oni" (da, baš!). Nakon mature shvatiš koliko je život u kurcu. Em nikoga nije briga što si položio, em dolaziš do stanja TUPILA: nema više provlačenja kroz razrede i poklanjanja ocena, nema više masovnog izostajenja s nastave, nema više tvojih drugara iz razreda, ostaješ sam ko vuk i to pred najvažnijim životnim pitanjem: "ŠTA TO MENE INTERESUJE?".
Na to pitanje nema odgovora, jer šta god da te interesuje, nakon nekog vremena i to postaje dosadno i smarajuće. I šta se zapravo promenilo? I dalje si neodgovoran i pokušavaš da izostaneš sa predavanja, i dalje ne učiš, i dalje ti svi profesori izjedaju džigericu, i dalje ti je život dosadan i vrhunac dana ti je da sa kolegama popiješ kafu u koju je prethodno kelner pljunuo dobra tri puta jer si mu prošlih petnaest puta ostavio manjak love na stolu i brzo otišao kako te ne bi uočio.
|
|
|