 Svake godine isto. Kompletna familija i ja (crna ovca) putujemo dva dana kako bi došli na usrano skijanje. Prvi dan idemo preko cele Hrvatske i Janezlenda (Slovenija), pa tu prespavamo u nekom hotelu koji izgleda ko da ga je konstruisao sam Joda (onaj mali gmaz iz Ratova Zvezda) tako da kenjam na staklenoj zahodskoj šolji, a zube perem odmah do kreveta (?!?)... a da ne pominjem komodu (noćni ormarić) na kotačićima kojim sam razbila zrcalo (dobro, samo je naciklo, nije baš puklo)!
Drugi dan dolazimo u tu Nedođiju, tu elitnu pripizdinu u kojoj niko ne vozi lošija kola od Fiata Punta, u takvu fancy vukojebinu da tu ne možeš da nađeš kuću koja ima manje od tri sprata i.t.d.
Već treći dan mog boravka tamo, dok sam se skijala, mi je projurio ispred nosa Rus koji je očito mislio da će da me impresioniraju njegove ludorije, ali mu je promaklo da će verovatno da me iznervira ako se npr., zabije u mene i doslovno me obori s nogu! Ali dobro, izvinio mi se smrad jedan lovaški, suosećala sam s njim, ipak sam i ja pre dve godine srušila devet (da, devet!) Hrvata! 
Uostalom, čemu služi to usrano skijanje? Da bi pederčići ko ovaj Rus pokazivali svoje nove Salomon skije i pričali drugovima i kolegama kako su bili na nekoj planini u tri pičke materine i imali privatnog trenera koji se plaća 150 evra po času. Da je stvarno želeo da se bavi rekreacijom, mogao je da ode u teretanu ili na jogu, a ako već insistira na skijanju, Ural mu je mnogo bliži i jeftiniji od Alpa.
Stvarno, čemu sve to? Pričaš i psuješ na sav glas u redu za žičaru, uveren da te niko ne razume, ubijaš se po onim usranim hupserima, oni divljaci na snoubordima ti idu na nerve, piješ najružniju kafu na svetu na vrhu brda u nekoj brvnari i pritom za to tekuće govno plaćaš dva i po evra i jedino o čemu razmišljaš je tvoja džezvica u tvojoj kujinji u rodnom selu.
Ali, sve u svemu, i nije tako loše, barem imaš o čemu da pričaš, kao ja kad sam se skoro zabila u srnu koja je izletela na stazu dok sam se skijala i kako sam skijala nakon četiri čaja s rumom u polupijanom stanju i skoro došla do drugog brda... Pa da. Ima dobrih trenutaka.
|
