Amor i Psiha
Svako je imao svoju Psihu. Moja je bila kad sam imao 19. I bila je ljubičasta. Boje purpura. Najljepša od sviju, ali nesretna za popizdit.
Došla je poput Zefira sa knjigom markiza de Sadea i bocom vina. Bila je alkoholičarka. Bila je vamp. Prekrasna. Da umreš. Bila je prva od ovog mladog Bahka.
Zanimljivije biće u životu ovaj Bahko do tad nije sreo.
Mladi Amor došao je tad u Zagreb. Neiskusan. I sreo je Atenu, Artemidu i Demetru. No tu su bile Psiha i Erotika. Crvena i ljubičasta. Što su punk i metal svirale. I ničijem kurcu nisu dale mira. Jedino svojoj pički. Ma ovo nema smisla. Dosta sam kopao po svojoj prošlosti. Moja Psiha sad je u Ljubljani jer je odlučila možda za mene umrijeti, ali je punk uvijek ostala i ostat će. Bila trudna sa jedno, dvoje ili troje djece. Ili plesala u Metelkovoj. Nadam se da ću je jednog dana vidjeti. Možda nije plesala kao vrag. Ko što ja plešem. Možda nije bila Talija. Ali je bila prejebena. Moja Psiha. I kad je dokazala da sam lud. Lud od ljubavi. I kad je plakala. I kad je išla sa mnom u bolnicu. Dok me tješila. Bila je prva. Koja me razdjevičila. I odvela u raj i pakao, Olimp i Had što se Amor zove.
Od Hermesa i svoje Euridike nikad se neću oprostiti. Želim ostati vječno s njima. Sa Narcisom i Helijem možda. A sa Apisom ko zna. Znam da sam tog bika ko u kineski dućan u Močvaru otjerao. Bar mi je dao jaknu.
Jedno je sigurno. Svi će mi ostat u srcu. Neki manje. Neki više. Neki zauvijek. Svi mislim. Ali samo jedna i uvijek će biti Psiha. Moja prva ljubav što mi je harfom puka, grangea i metala svirala.
Ljubičasto
|