e i tako... evo me opet. nekidan san pokisla samo tako i baš san uživala u tome. hodala san po kiši priko cilog grada. svi su nosili kišobrane, svi osin mene. tako san se dobro osjećala dok je kiša ispirala puder s mog lica... dok je skidala jebenu masku koja je tu, tila ja to priznat ili ne. sutradan san došla u razred i na iznimno dosadnon satu povijesti gledala sat. veliki bili sat sa crnin brojevima i kazaljkama. one su išle u jednon jebenon smjeru cilu vječnost. isto ka i ja. razmišljan, šta bi bilo da izvadin baterije?? kazaljke bi stale. di su moje baterije i ko će ih pomaknit? stala san na stanici kad je doša bus. ušla san u tu osmicu na zadnja vrata i sila na zadnje sidalo. nisan uzela pokaznu. naravno, bila je daleko korisnija na mon krevetu. ušla je kontrola i škartala me vanka. i baš me bolia kurac. izašla san i šetala do kuće. znate ono kad van je svejedno... više vas ne boli ništa nego kurac. za sve. pustila san tužne pisme i ležala u sobi. nisan plakala. nisan imala ni zašto. mislila san kako san sritna šta iman onoga koga nisan vridna. jer stvarno nisan. jer san kuja. radili smo pokus iz biologije i moja pšenica nije rasla. danima san se trudila da bi jedva proklijala. i taman je krenila rast kad san je odnila u školu i nakon petog sata bacila. a do jučer san sve radila za nju. jel van zvuči poznato?? uzela san knjigu iz geografije i čitala na ure. veze ja neman o čemu. svemir je sve oko nas. kurac je to svemir... sve oko nas je tiha bol, čak i u najvećoj srići. znate šta san svatila?? ne možeš bit sritan ako nikoga nisi povridia, a ja ne mogu ako jesan. mislin da je poruka jasna.

glavno da san ja redovita... ma to van je super. uglavnon... došla san napokon u tu slavnu srednju. dobro, teže je nego u osnovnoj, ali podnošljivo, bar zasad. razred mi je ono, u redu. moglo je i bolje, i gore. neki su mi stvarno odlični, a s nekima jedva progovorin dvi-tri riči na dan. tako to valjda ide, ne možeš se nać sa svima. evo ovaj put ću krenit s ljubavi koja mi je (napokon) krenila. bili smo lani skupa par miseci i sad smo se pomirili. javia mi se i pita me da opet probamo. i pristala san. lipo mi je s njin i mogu reć da san bar donekle sritna. naravno, neke ljude ne možeš tako lako prikrižit, ali možeš dat sve od sebe da to učiniš. to je upravo ono šta radin i zadovoljna san kako mi ide, valjda, haha. danas je steffu rođendan pa mu ovin puten čestitan. jučer je bia andrei pa eto, čestitan i njoj. očito je mamama i tatama bilo cvjetno doba godine... nisan odavno filozofirala pa je vrime da to prominin... moje pitanje danas je je li van ikad bilo toliko jebeno stalo do nekoga da ga maknete od sebe? nesvjesno, naravno. eto vidite, jedan put davno san to učinila. valjda mi je bilo teško prihvatit da me neko može volit i nisan tila pokazat da osjećan isto. na kraju san pukla i sve mu rekla, ali sad mi je jasno kako je to ispalo. ispala san mala nezrela djevojčica koja se sakriva iza velikih riči koje ustvari ni ne razumi. nije svatia da su te riči bile jedino šta je ikad bilo sigurno i stabilno u meni. ja nisan svatila da me pokuša učinit sritnon. nije da ja uspia, ali da je sve od sebe. umisto da naučin cijenit kad neko skupi toliko snage i stavi me isprid sebe, oden kod nekoga ko toga nije vridan i čekan ga toliko vrimena. a znate zašto?? jer me strah, uvik me bilo strah, čak i s ovin drugin do koga mi je (bilo) isto puno stalo. ne toliko, ali dosta. nekad me zanima samo jedno. oću li se ikad prestat bojat doživit sriću u pravon smislu?? oću li se ikad prepustit emociji?? ne virujen, baš ne virujen. znate onu pismu: "...I've learned to play on the save side so I don't get hurt...". jel se nalazite u njoj?? ja se nalazin totalno. lakše mi je bit s osobon s kojon mi je lipo, ali znan da će njemu uvik bit više stalo nego meni. znan da ga neću zavolit. i kad prekinemo, nije bitno kad ni kako, bit ću u kurcu tjedan, dva i onda ću tražit nekoga drugoga. i nać ću opet nekoga takvoga. neko vrime me to ispunjavalo i mislila san da mi ništa drugo ne triba. mislila san da san mlada za druge stvari, nisan imala volje. kurac volje, muda nisan imala... nemojte bit ka ja, to vas iskreno molin. borite se za ono šta vridi, nemojte posli svatit da je kasno. nikad nije kasno, nikad. imate sriće šta mi je ručak pa ću zaključit post jednon predivnon pismon. uživajte!

Sve Jos Mirise Na Nju

Ne pitaj me nocas nista pusti me da sutim
Ja nocas trebam mir
Stare rane opet peku moje bitke dalje teku, duso
Ti nemas nista s tim


Sa tvojeg izvora moja se dusa napila
Zedna tvojih godina
I sada mamurna pita gdje je utjeha
Gdje je mladost nestala


Idu dani ja ih pratim, ponekad do tebe svratim
Duso trazim zaborav
Molim sate da se vrate tragovima njenim hodam
Tiho kao da je tu

Sve jos mirise na nju, i dan, i jutro sto ce doci
Nakon ove noci, noci bez sna
I dvjesto godina da ih brojim u samoci
Otkako je otisla.


U mojim venama jos je njenog otrova
Jos je doza prejaka
A tebe ljubim, da ne poludim
Da zaboravim


Sve jos mirise na nju...

Sa tvojeg izvora...

U mojim venama...


Parni Valjak

dragi moji... prošlo je toliko vrimena da ne mogu to ni zamislit. skoro dva miseca nisan bila tu di jesan, sad san se vratila. čudno se osjećan, i puno, i prazno u isto vrime. volila bi van ispričat šta je sve bilo, ali neću jer je puno ljudi koji me znaju počelo čitat ovaj blog. čak san mislila prominit adresu ili otvorit novi, ali neću to učinit. neman snage izbrisat pet miseci pisanja i vaših komentara tek tako. ovo lito mi je bilo i predivno, i užasno. na samon početku san izgubila prijatelje kojima san virovala više nego ikome. to me stvarno pogodilo. sad polako obnavljamo odnose, valjda to tako u životu ide. većinu lita san bila na braču. nekad je bilo dosadno, ali imala san baš dobru ekipu i uživala san s njima. lani je isto bilo zabavno, ali ove godine san se s nekima i zbližila, onako prijateljski i to mi je stvarno drago. neću ih sad nabrajat, bilo bi glupo. e da, moran van se pohvalit da san se napokon napila, antea me pokvarila... to bi završavalo prilično neslavno... haha, svatit će neki... šta san zaboravila?? ljubav, naravno. zabrijala jesan s nekoliko njih, ali s nikin nisan bila duže od dva dana. nisan jednostavno tila preseravanja. bit s nekin samo da budeš meni je jadno i glupo, tako da... neću lagat, do nekoga mi je bilo puno stalo, bilo je i njemu do mene. ali znate ono, kad vas neće, neće. previše sranja i gluposti jednostavno sruši sve, pa tako i to. tada san žalila, danas mi je i drago. život mi je ovako toliko jednostavniji, pruža mi više slobode i mista za zabavu. iman 14 godina, tek jadnih bijednih 14 godina i mlada san za neke emocije i stvari koje san proživila. ne govorin samo o ovome, nego općenito. proć će neko vrime i tek onda ću dopustit sebi ono protiv čega se sada borin, tj. protiv čega san se borila skoro cilo lito. a i neko mi je novi zapea za oko... malo više... šta da van još pišen?? bila san na koncertu od shakire i bilo mi je stvarno dobro. ma cilo je lito bilo dobro, stvarno je. pošteno san se odmorila i spremna san za početak škole. 4.9. je lani bila nedilja, a ove godine krećen u srednju. koliko god mi se ne da, toliko jedva čekan vidit ljude, upoznat se, jednostavno krenit dalje. nadan se da ćemo se čitat i ove godine.
šaljen van svima puno pozdrava i poljubaca.
vaša mia




šta te ne ubije, ojača te... razmislite o ovome... i svatit ćete... da je sranje... ali sranje koje koristi... i stvarno je istina...