e i tako... evo me opet. nekidan san pokisla samo tako i baš san uživala u tome. hodala san po kiši priko cilog grada. svi su nosili kišobrane, svi osin mene. tako san se dobro osjećala dok je kiša ispirala puder s mog lica... dok je skidala jebenu masku koja je tu, tila ja to priznat ili ne. sutradan san došla u razred i na iznimno dosadnon satu povijesti gledala sat. veliki bili sat sa crnin brojevima i kazaljkama. one su išle u jednon jebenon smjeru cilu vječnost. isto ka i ja. razmišljan, šta bi bilo da izvadin baterije?? kazaljke bi stale. di su moje baterije i ko će ih pomaknit? stala san na stanici kad je doša bus. ušla san u tu osmicu na zadnja vrata i sila na zadnje sidalo. nisan uzela pokaznu. naravno, bila je daleko korisnija na mon krevetu. ušla je kontrola i škartala me vanka. i baš me bolia kurac. izašla san i šetala do kuće. znate ono kad van je svejedno... više vas ne boli ništa nego kurac. za sve. pustila san tužne pisme i ležala u sobi. nisan plakala. nisan imala ni zašto. mislila san kako san sritna šta iman onoga koga nisan vridna. jer stvarno nisan. jer san kuja. radili smo pokus iz biologije i moja pšenica nije rasla. danima san se trudila da bi jedva proklijala. i taman je krenila rast kad san je odnila u školu i nakon petog sata bacila. a do jučer san sve radila za nju. jel van zvuči poznato?? uzela san knjigu iz geografije i čitala na ure. veze ja neman o čemu. svemir je sve oko nas. kurac je to svemir... sve oko nas je tiha bol, čak i u najvećoj srići. znate šta san svatila?? ne možeš bit sritan ako nikoga nisi povridia, a ja ne mogu ako jesan. mislin da je poruka jasna.