1: Halo stara, jel' ti gužva?
2: Nije, upravo pijem drugu kavu i razmišljam što bi kuhala danas za ručak.
1: Odlično, gle moram ti nešto jako važno reći.
2: Joj, pa kod tebe je uvijek sve važno. Kaj je sad na tapeti? Zezancija ili …?
1: Ne zezam se, stvarno je važno, a uz to me baš zanima kaj bi ti napravila u ovoj situaciji?
2: Dobro, pričaj. Vidim da si sva nabrušena.
1: Kak' vidiš? Nema veze - ti znaš onu moju negdar susjedu, onu kaj je bila podstanarka kod Šiclovih?
2: Znam, ali samo iz tvojih izvještaja, kak izgleda, kaj oblači, kad izlazi, kad se vraća i to je sve, mislim.
1: E da baš na nju mislim. Jučer me zove Ljerka….
2: Koja Ljerka? Nju još nisi spominjala.
1: Ma nju sam upoznala na pilatesu prošle godine. Bile smo u istoj grupi, a silno se patila.
2: Zakaj je išla na pilates ak se patila?
1: Ma ne zbog pilatesa, nego kaj je imala koju kilicu zviška, a onaj njen joj stalno prigovaral.
2: Tjerale ste liniju, aha. Tebi stvarno ne treba. Vidiš ja bi mogla, a nekako mi sve to bez veze.
1: Kako, zakaj?
2: Volim fino popapati, a to i linija nikak nemre skup.
1: Pusti sad liniju, da ti ispripovedam kaj je bilo.
2: S kim?
1: Pa s Ljerkom. Ti mene uopće ne slušaš – kaj za prav delaš?
2: Ni ti mene. Rekla sam ti da pijem drugu kavu i kopam po mozgu – kaj danas kuhati.
1: Buš već zmislila, neg slušaj; kaže meni Ljerka, rano jutros – sva u suzama, da je onaj njezin otišel od zdoma.
2: Kam je otišel?
1: Ne upadaj mi u riječ. Baš svaki put me prekineš na pol rečenice.
2: Dobro nebum – šutim kak riba.
1: Dakle, taj njen, ja ga ne poznam i ne znam kak izgleda, ali Ljerka kaže da je još feš muškarac i da ga koke gledaju.
2: Koke, kaj na selu žive?
1: Bože blagi – pa ti si stvarno truba, konzerva, baš si staromodna.
2: Čuj si me zvala vrijeđati? Ak je tak, odoh ja polako na youtube tražiti recepte, a mi se čujemo drugi put?
1: Ni na kraj pameti mi nije da te vrijeđam, al' kak ne znaš da su mlađe ženske koje vabe starije muškarce „koke“. Njezin je znal - tak ona kaže - govoriti kak je neka u firmi zgodna koka.
2: Dobro, daj malo brže. Već 20 min se nisi maknula od početka.
1: Pa kad me ti furt prekidaš. Ovak – taj njezin je negdje, a ona ne zna gdje, upoznal tu moju bivšu susjedu, kaj je bila podstanarka kod Šiclovih. Kužiš sad?
2: Ne.
1: Kak ne kužiš? Čim sam vidjela fotku, odmah sam znala tko je ona.
2: Fotku, čiju, kakvu?
1: Bože blagi, pa ti si stvarno – ne znam kaj bi rekla. Pa te moje bivše susjede kaj je bila podstanarka kod Šiclovih. Ljerka mi ju je pokazala.
2: O. K. a kakve veze ima fotka s tobom i s tom tvojom Ljerkom?
1: Kakve veze? Taj njen - konj – tak ona veli - je otišel toj podstanarki. Ostavil je ženu i sad ona lomi prste, čupa kosu, rida do bola i ne zna kaj da napravi. Zato me je zvala. I još mi je rekla da se svaki put kad je otiše za kratko i vratil doma. Ovaj put je čak rekel da se nigdar ne bu vratil.
I kaj ti misliš o tom? Sirota, ja stvarno ne znam kaj bi joj rekla.
2: Eee – ne bi se ja tu petljala da sam na tvome mjestu.
1: Zakaj?
2: Tu nekaj generalno ne štima. Taj njen, kako kažeš konj…
1: Ne kažem ja, nego je ona rekla da je običan konj.
2: No dobro, njen običan konj, koji jaše kojekuda pa se onda vrati u svoju staju odmarati, jel' tak? Na tu staju treba staviti novu bravu, čak i dvije. Draga moja, ako ta tvoja Ljerka to nije napravila nakon što je odjahal prvi put, sada se nema zašto plakati. Konj zapravo voli svoju staju i uvijek se vrati, ako su vrata otvorena. Eto to ti je moje mišljenje.
1: Sve to stoji, ali kaj da joj rečem?
2: Odite na pilates, svratite u slastičarnu ili kam drugam, a dok vas dve skakućete konj bu se vrnul. Idem sada, stvarno trebam vidjeti kaj ću kuhati. Čujemo se, bokić!
1: Je čujemo se, ne izlazi puno da virus ne pobereš.
2: Ako tebe ne dohvati – kaj si furt negdje – mene nebu.
1: Pa moram bar malo zraka udahnuti – javim se – bok!
|
