Kraj?

srijeda , 09.09.2009.

Zrak je bio ugodno leden, a ja sam s nogu bacila jednu sandalu, pa onda drugu. Znala sam da će se spotaknuti o jednu od njih, ali sam bila preumorna da bih savinula leđa i uredno ih složila u kut.
Ma, tko više mari za red. Glavno da robu sa sušenja uredno složim na stol. A ostalo...Pa, samo smo nas dvoje. Nikada ne možemo uraditi nered, kao što bi to naše dijete.
Dohvatila sam žute gumene rukavice iz kuta radnoga stola i primila se posla oko suđa od sinoćnje večere. Navukla sam jednu, pa drugu; prislonila se bokovima o mokri rub sudopera, a on je koraknuo u stan.
„U pičku materinu...opet ti i tvoje sandale!“ – slasno je opsovao i ljutito sjeo za stol.
Znala sam da će opsovati, ali sam se nadala i poljupcu. I to je pomalo nestalo. Isparilo.
„Opet si zaboravio?!“ – procijedila sam kroz zube i ponadala se da nije čuo.
„Ma, daj...pusti me! Što je sad? Mamin rođendan? Tvoj nije! Reci!“ –glas mu je bio umoran i, kada sam se okrenula vidjela sam ga zavaljenog u stolici, pa sam pomislila da će spasti.
Nisam mu odgovorila.
Kad sam posušila unutrašnjost sudopera, svukla sam rukavice sa ruku i prebacila ih na vješalicu iznad pipe.
„Još da ti i kažem?“ – tiho sam rekla i koraknula prema akvariju. Uzela sam hranu za ribice i usula nekoliko mrvica našoj zlatnoj ribici. Halapljivo je hvatala sitne mrvice sa površine, a ja sam se okrenula i opet ga pogledala.
Grašci znoja svjetlucali su mu se na sljepoočnicama, a on je zbrajao svoje račune.
Jako je volio svoj posao i odmah bi tako, svaki dan po dolasku, izvlačio knjige i provjeravao dnevnu zaradu.
Susjed Tulio je uključio kosilicu, čija buka me nervirala, pa sam gurnula rukom klizni prozor.
„Rudi...dvanaest godina! Dvanaest godina živim ovdje s tobom i čekam. Želim vjenčanje. Želim naše dijete.“ – počela sam staru priču i već joj znala kraj.
Po tko zna koji put pogledao me preko hrpe računa istim onim uplašenim pogledom i kratko uzvratio:
„Oprosti. Ne mogu. Još ne mogu. Zašto uvijek sve kvariš.“ – završio je više konstatirajući nego pitajući.
Napravila sam par koraka do naše spavaće sobe, uzela već pripremljen kovčeg sa mojom odjećom, nagnula se i poljubila ga u znojnu sljepoočnicu i šapnula:
„Zbogom.“
Dok sam teškim korakom silazila niz stepenice, čekala sam glas iza sebe...