Preko veze

utorak , 05.02.2008.

"Nitko danas nije brže popio kavu od vas!" - reče koketno mladi zgodni konobar.
A ja sam sva izbezumljena s kata restorana kroz veliki stakleni zid gledala pauka kako diže moga ljubimca.

Nije vrijedilo niti što sam skrušeno objašnjavala da nisam iz tog malog mjesta. Niti što sam treptala svojim zelenim očima.
Ništa.
Ljudi su, kažu, samo radili svoj posao.
"Znam ja da je to zato što su mi strane pločice. Ne bi vi dizali nekog vašeg guzonju odavdje!" - već ljuta i 'kud puklo da puklo', razvezala sam jezičinu.
"Šinjorina, vidite onaj znak? Je l' tamo lipo piše ' Parking uz naplatu'? Molim lipo! Ća se vi izvanka pravite ludi!"
Još jednom sam pokušala uštedjeti novac koji bi morala dati za "otkup" mog limenjaka:
"Ali- vaši mještani su mi rekli da se to ne plaća izvan sezone. Ta nisam poludjela da se za dvadeset kuna tu natežem s vama!"
"Ma,daj, šinjorina...itekako je vama ža' dva'est' kuna. Gori ste vi izvanka nego mi bidni ovdi." - mladi policajac je pristajao na moje natezanje, ali ipak pažljivo naticao na kotače kuke sa štitnicima da ne bi oštetili auto.

"Halo...ća to radiš Mate tako finoj dami!!! Daj...'ajde skidaj to!" - začuh glas iza sebe.
Bile su to najljepše crne oči koje sam ikada vidjela.

Poziv na kavicu za smirenje otpao je isti tren.
Ja sam bila samo u prolazu.

"Hvala vam, mnogo vam hvala." - osmjehnula sam se.

Eto što znači biti guzonja u svom malom mistu.