Rim

subota , 15.09.2007.

Radila sam od jutra do mraka u jednoj prčvarnici od trgovine.
A rat kao poplava nanio svakavih ljudi, pa ne znaju ni govoriti. Samo se oni između sebe razumiju:
"Teto, daj mi jedan kupovni kruh!"
Oh, za ime Božje, kakav je to kruh. Znam, znam! Razumjela sam ja njega, ali ga nisam mogla vidjeti nigdje u budućnosti. Jadno dijete. Možda mu majka nije iz stana izašla niti na ulicu.
Znam da će me mnogi osuditi na britkom jeziku, ali i ja sam donešena s tom poplavom protjeranih iz svojih domova. Neke stvari ne mogu pojmiti, pa makar me na linč dali.
Radila sam ja , i imala,i stekla mnogo toga, a onda bačena u tu rijeku, kolonu ljudi koji izazivaju sažaljenje i ništa više. Ta, neće nitko nikomu otvoriti vrata i reći: uzmi pola moga i osjećaj se kao doma. Svakoga gosta tri dana dosta. Osjetila sam ja to kod rodbine. Mama, tata, sestra i ja pokupili smo se već sedmi dan i tražili neki svoj kutak.
Radila sam kod jednoga gdje mi je sve bilo sumnjvog porijekla. Pekle su me oči kao od suzavca, kada bi on 'morao' u Italiju po original tenisice za djecu. Ne mogu djeca nositi svašta, zbog pravilnoga razvoja stopala. O, majko moja. A ja ni gaća nemam da valja.
Ali, tko mi kriv. U moj grad ušli neki divlji pa istjerali domaće.
Nitko nikoga nije trebao istjerivati.
Ali, ovo je moja zemlja. I uvijek su joj se znale granice.
Prva se otisnula sestra dalje. Snašla se u Ivanić Gradu i malo nam je krenulo. Pomogla je mami i tati da počnu kupovati komad po komad namještaja, a ja sam donosila za hranu. Baš tako...S ovim 'originale' gazdom dogovorila da mi svaki dan isplati moju crkavicu da mogu 'kući' ponijeti kruh, ulje i komadić ručka.
Dodijalo mi se družiti s onima koji su me gledali kroz ove bijedne početke s roditeljima, jer smo imali ono što su oni samo na reklamama gledali. Moj tata je pošteno bio zaradio svoju mirovinu, othranio nas dvije i tako složno smo gradili svoje gnijezdo.
Jednoga dana Manja me zove i predloži mi odlazak u Rim.
"Ovdje jedna kod nas što radi, traži za prijatelje u Rimu kućnu pomoćnicu. Plaća- boli glava. Probaš?"
Čula sam ju kako mi govori o nečemu, kao igra na sreću.
"Zašto da ne! A što će biti s mamom i tatom?" - upitala sam brižno.
"O tomu ćemo poslije. Sada mogu brinuti jedno za drugo. Moramo pustiti da se stvari počnu odvijati pa ćemo odabrati smijer." - govorila mi je Manja.
Kad sam ohladila glavu, mislim se nešto: pa,tako i je! Odveži Lana čamac iz luke, pusti ga niz vodu, pa dobar si vozač. Smislit ćeš nešto.
Sutradan sam s takvim guštom gazdi 'originale' rekla da ću raditi još jedan tjedan i da odlazim na rad tamo gdje se on 'oblači'.
Ne mogu dušu griješiti, čovjek mi poželio sreću i dodao na plaću, da me pogura za početak.
Strašno je bilo gledati mamu i tatu kako kao dvoje male nesigurne djece stoje na improviziranom peronu i mašu mi. Suze su mi maglile pogled, a oni su držali jedno drugo i otirali suze sa svojih starih obraza.

Rim me dočekao onako sav ponosan i dičan, kao stari momak. Pružio pred mene svoje ulice, mladiće i djevojke, trgove i kao da mi je rekao: " Dobro došla!"
Da, dobro sam ga čula. Rekao mi je to, jer sam ja u isti tren čula i svoj glas:
" Ja ovdje pripadam!"
Ne znam zašto, ali znala sam da sam se nekada davno rodila ovdje i da ću ovdje i umrijeti.
Moji novi robovlasnici su bili hladni bogatuni koji nisu bili od velike priče. Njima se podrazumijevalo da sam ja završila školu za čišćenje i samo su mi pružili uštirkanu uniformu. A moj studij književnosti za njih je bio nebitna stvar. Ljudi su truli bogati i plaćaju svačiji rad. A plaćali su, svaka čast. Odmah sam u glavi vidjela kako mi mama i tata dobro jedu i moju štednu knjižicu. Ta, u što ću trošiti novac. Tu spavam, jedem, gledam TV, a da se odričem životnih ugodnosti, već me rat naučio.
Zahuktala sam se ja lickajući srebrnine, zlatnine, Picasa, otvarati i zatvarati vrata gostima, nositi kavice, pića...ma, kao da sam doktorirala usluge ove i usluge one.
Bilo mi je dobro, ali najteže mi bile noći. Nedostajali mi moji.
Jedno poslije podne, dok sam u svojoj sobici odmarala, zvonce me trgnu.
Objema rukama otvorih ogromna vrata / moji ni na garaži nisu imali tolika/, a tamo stoji ON.
Oči nam se kao koplja ukliještiše, nešto zavarniči, ali ja oborih pogled.
Kada sam donijela čaše za piće, robovlasnica mi reče da im se pridružim i da me žele upoznati s njihovim prijateljem odvjetnikom.
"Fabrizio."
"Lana".....
Odavno se nisam tako zaljubila. Oči nam se nisu mogle odvojiti i na izlasku iz kuće upitao me, može li me povesti u kino.
O, Bože, što se ovo događa, pomislila sam. U što ja ovo idem.
Čekao me. Točno na vrijeme ugledala sam ga kod velike kapije ispred vile robovlasnika.
Dok sam mu prilazila, nagnuo je glavu, poljubio me u obraz i rekao:
"Gdje si bila cijeli moj život!"

Ovih dana radimo na tomu da vodimo i moje roditelje u Rim, jer kaže da mu je kuća dovoljno velika za sve te dobre ljude. Sestra neće iz Ivanića, ima dečka.
A mi ćemo večeras na piće kod mojih robovlasnika, bivših.
Javila sam sestri da mi vidi jednu našu, poštenu, čistu i vrijednu, da mi održava kuću i dočekuje goste.