Kad vam laže netko koga volite i kome bi ste svoje srce izvadili i poslužili na tanjuru sa najfinijim začinima, a vi iznenada skužite tu veliku i gnjusnu laž i to krajnje nelogičnom, gotovo magičnom metodom, i kad tom nekom oprostite jer očekujete da je taj netko pametan i da je shvatio koliko je jalovo lagati vam jer vi možete prihvatiti sve - svaku istinu...
...i razotkriti svaku laž.
I kad vam onda nakon toga bude super, kad stvarno pomislite da je dobrota isplativa, da uvijek treba dati drugu i treću šansu i da je u redu otkriti nešto vlastite moći kako bi ljudi lakše shvatili da laganje vama nema smisla...tada vam ta osoba opet zabije nož u leđa - ponovo hladnokrvno i planirano slaže - i to onda kad ste već odlučili da je to to, da je ljubav jača od svega i da ćete unatoč bezbrojnim problemima ustrajati...
I onda vam ta osoba kaže da vam nije rekla istinu jer vas se boji!
Vas se boji!?! Boji se onog koji bi joj svoju ispaćenu dušu izvadio i poslužio na zlatnom tanjuru, posoljenu, flambiranu i nažalost užeglu...natopljenu u umaku od vlastite krvi...
Krik u mozgu tada pita:
Što uraditi sad? Što misliti?
Odgovaram mu:
Ništa.
A što reći na to?
Ne znam točno, ali svakako nešto poput:
Zbogom Draga,
voli te tvoj Ddadd...
|
