Sinoć sam se zalaufao, osjetio sam strahovitu inspiraciju i krenuo sam pisati. Napisao sam preko stranice u wordu kad li je zazvonio telefon. Bila je draga. Obično kad imam takvu inspiraciju otpilim sve živo i neživo (da da, čak i dragu :) ) i ne dam da me išta ometa u pisanju...ali sinoć, sinoć mi se nije dalo otpiliti je, htio sam s njom malo popričati.
'Malo priče sa dragom' je ispalo skoro jedan sat i uspavao sam se jako...pa ste vi dragi moji zasad ostali kratkih rukava...a vani je jako hladno, uopće vam ne zavidim, obucite se bolje :D
Ipak, da vam ne bude dosadno, dat ću vam početak priče...a vi pogodite (ili predložite čak, mada ja već sve znam ali možda napišem još jednu priču istog početka ;) )...dakle, pogodite ili predložite što će biti dalje...priča će se zvati Najbolja priča na svijetu.
Toliko zasad...voli vas Ddadd koji kroz par minuta juri na autootpad :)
Evo vam početka:
Najbolja priča na svijetu
Od užasa se nije mogao ni pomaknuti. Izrazi bola i radosti komešali su mu se na titravom licu.
Zaklopio je oči i počeo si je trljati kapke želeći izbaciti boje iz njih. Nije mu uspjelo. Tada je zatresao glavom, želio je da mu tutnjava velegrada iščezne iz uma...taman je pomislio da se se pribrao kad li je golemi kamion prošao preko metalnog šahta i zaklopotao. Od siline zvuka zatresao se još jače, a to je stvarno već bilo previše za njega jer je već dugo, beskrajno dugo drhturio na kiši. Mislio je da će se srušiti ali jedan dio njega znao je da će izdržati, da neće pasti. Iako je bio posve obuzet, bio je istovremeno i daleko svijestan da je tamo gdje je se on sad nalazi ugodno toplo, da tu gdje sad sjedi vladaju mir i tišina, i da su boje u njegovim očima samo fikcija.
Zatresao je opet glavom, ali ovog puta stvarno. Boje su počele nestajati i poprimati obrise. Siva je postala pisaći stol, bijelila se pozadina monitora a crna su bila slova...drugih boja u priči nije ni bilo.
Zvukovi su nestali, hladnoće je nestalo i on je ošamućeno ustao.
Upravo je pročitao najbolju priču na svijetu.
|