|
Od one početne točke, stigla sam do ove današnje,
otvorila sam vrata tvog crnog automobila, pa zatvorila, ušla, sjela,
osjećala sam se kao da tu pripadam, a ti, ti si bio toliko neobičan, toliko nemiran.
Rekla sam ti, zbilja sam nervozna, jesi li i ti?
Rekao si: još i više no ti.
Bila sam ti zahvalna na tome.
Ali odvažio si se i rekao si, hajde da probamo, kako bi išlo ovo, kako bi išli ti i ja!
Nisam ti odgovorila.
Nisam, jer ni sama ne znam kako sam se našla sada i tu, ovdje, tako blizu...
Samo smo pričali, pa smo se i posvađali.
Nije mi bilo žao, ni sada mi nije žao, ti moraš shvatiti da ni ranije, a ni sada nisam bila žena koja
olako sebe daje,
koja olako pristaje,
koja olako postoji.
Ne, ti nisi bio neprimjeren, nego me tražiš neku glupost koja ti je potrebna da bi se izborio sa svojim
starim strahovima, ali ne...
Moja je odluka, ne!
A ti onda budi daleko, dovoljno daleko, i nemoj misliti, nemoj maštati i nemoj me željeti.
Nemoj i pusti me...samo me pusti...
|