Danielaland : Svevremenski let

Današnji sam dan doèekala s George Michaelom,
wild is the wind i the first time ever i saw your face
prošlost je zakucala, pustila sam je
tada još nisam znala da æu sresti Igora, prvu ljubav,
sada je on samo sjena èovjeka koji je nekada bio
prošli smo jedno pored drugoga kao da se nikad nismo ni poznavali,
nisam osjeæala ništa
ali dao mi je toèku
a prije toga, prije toga
tvoj pogled
zalijepili smo se jedno za drugo
više ne vidim nikoga drugoga, zar to nije èudno
more ljudi oko nas, a onda postoji samo to jedno lice,
samo te jedne oèi
duboke smeðe oèi, da o njima sam ranije pisala, dok ih još nisam poznavala,
a mislila sam da takve neæu ni sresti
a onda, odjednom stigle su nenajavljeno poput ljetne kiše
nevera
kažeš mi : dobro ti stoje naoèale!
zadirkujem te, stavim ih samo kad želim biti zloèesta
prihvaæaš igru, zloèesta, ha ?
ili kad želim nekoga upozoriti, misliš li da to tebe želim upozoriti?
ništa ti nije jasno, a upravo to je dovoljno.
danas sam si bila lijepa, po prvi put u svom životu govorim da sam lijepa.
i sebi se èudim.
moj crni tuš, modre naoèale, raspuštena kosa
i zaigranost, sve ti to serviram za ruèak
ti još ne znaš koliko æe ovo trajati?
onda me umalo sluèajno udariš vratima,
pa se isprièavaš
smotan si, prvi znak
odlazim, ti mi skoro ne dopuštaš, ali moram
i sva se prièa nastanjuje u podruèju tišine
trèim
i iznenaðenje
ponovno te iznenaðujem
ne znaš ni sam kako i što
samo ti kažem : još nisi nauèio da sam nepredvidiva?
da, moglo bi se reæi da si to ti!
smijeh
zamoliš me, možeš li molim te baciti èašicu u smeæe?
i pružaš mi je, ja je uhvatim, a ti mi dotakneš samo jedan,
samo jedan prst
i pitaš me, što æemo sad?
ne znam Medo, još ne znam...
I kažem ti sramežljivo, imaš novu frizuru, ha?
I obrijan si, ha ?
Aha, kimneš glavom...brzo te prekinem...
da ne ispadne da ja ništa ne zamijetim, nasmijem se...
a ti nadodaš, a ja zamijetim sve, sve...
...znam, znam, znam...
i ponovno se èudiš meni...èudiš mi se...
I ja ne želim da ovo prestane...
neka ne prestane nikada...