ponedjeljak, 21.06.2021.

Trun u oku






Misli poput žalca, roje se i gone jedna drugu, svaki je ubod precizan, reci sebi; bravo, maestralno, cilj je ostvaren!
Ne bježim od tih dugih ruku koje se naslanjaju, izrastaju na misli, kao alat za dubinsko kopanje.
Pa izvoli, rovari, koliko duboko možeš?
U dubini ćeš se ogledati o mene, i što ćemo onda?
Pljuskati se prezirom, nema tu nade, nema tu spasa, nema tu oproštaja.
Pola je noći bio had, a pred jutro snoviđenje.
Prvo sam plesala s tvojim jecajima, a onda s tvojim kletvama, u jednom si se trenutku nadvio nada mnom,
tad sam se trgnula iz sna, dotakla sam tminu, a željela sam dotaknuti taj obraz koji mi podmećeš, udari još jednom, kažeš mi!
Ne bi ga udarila, ne bi ga ni poljubila, samo bi ga pomilovala, kao što se miluje zločesti dječak, onaj koji se samo igra,
koji oštri svoje koplje, ne shvaćajući koliko nanosi boli.
Sve je dobro, sasvim je dobro, čak i kad izgleda da nije.
Crnina zapleše na prozoru, ali odagna je vrelina ljeta.
Sve će ovo jednom biti zaboravljeno, obješeno o klin smrti.
Sve umire i sve ponire u smrt.
Čak i kad otkuca podne, i dok su prostorije pune glasova i hihota.
Još uvijek vidim na zidu onaj komad tame, slijepljen poput televizora koji smo
stvorili ti i ja, samo za nas, a u koji smo pustili pogrešan film.
Jer nismo znali, nismo mogli biti sigurni, koliko su neka otkrivanja skupa.
Sada nek polete, snažno i divlje poput Gavrana, jer mi smo se eto bili sreli,
na granici ludila i snage, na izdisaju prošlosti, kao da smo jedno drugome pomeli sve sa puta.
Sada sve je čisto i bijelo za dva nova smjera bivanja.
Samo je u oku trun.
12:07 Komentari (5)

<< Arhiva >>