|
Noćas sam sanjala dijete i vjenčanje, muškarca nisam mogla prepoznati, sve je to bilo moje, tako stvarno, trgnula sam se naglo iz sna, otišla sam se dobro umiti i pogledati se u ogledalo.
Zašto me to tako jako uznemirilo?
Možda jer sam osjetila da to nisi bio ti, bio je to neki drugi muškarac, s nekim drugim rukama, koje nisu bile moje, naime nisam ih osjećala svojima.
Noćna mora.
Više nisam mogla zaspati, a onda čitav dan o tebi uopće nisu stizale vijesti.
Nitko te nije sreo, nitko te nije vidio, nitko te nije čuo...nitko.
Jedino što sam mogla učiniti da spasim ovaj dan je otići po namirnice u dućan, pitala sam Jasnu, hoćemo li pojti?
I krenule smo prema brdu, kod škole se otvori veliki Tomy...bilo mi je ugodno s njom pričati, njene su rečenice pomalo pjevne i umirujuće,
ona se nije plašila virusa, te me je čvrsto zagrlila, nedostajala sam joj, ka šta je i ona meni.
S nekim ljudima jednostavno pronađeš zajednički jezik, jer kao da ste od istog materijala načinjeni.
Smijale smo se dok smo putovale između polica, to me šarenilo pomalo omamilo, nisam imala nikakvu potrebu za ničim, jedva sam se prisilila kupiti osnovno, kad je čovjek sam, nema potrebu niti jesti, niti piti, nekako sve se umanji, pa kao da imaš kljun, i samo pokoju mrvicu potrošiš, sve ostalo je suvišno...
Na povratku kući, dok sam se već sasvim opustila, uistinu mi se i počelo vrtjeti, bilo je već šest uri, a ja ništa čitav dan nisam jela,
umalo sam joj počela pričati o tebi, o tvom pogledu, o tvom prisustvu u mom životu,
ali i o tvom momentalnom odsustvu, a onda sam shvatila da nemam puno toga za reći, sve su to samo sitnice.
Baš kako Tedi piva : ''sad mi fale najviše sitnice''...
|