Danielaland : Svevremenski let

Ugledao sam prsten, i pomislio kako nikada ranije nisam vidio nikakav prsten, o njemu nisam razmišljao, baš mi nikada nije preokupirao pažnju,
prstenje, zlato, srebro, ogrlice, nikad nisu bili nešto meni bitno, danas sam zastao i vidio ga...tvoj je, pomislio sam i kupio sam ga.
Kupio sam ti prsten, ne, ne želim ti sada opisati prsten, jer želim vidjeti iznenaðenje na tvom licu, želim da ti oèi zasjaje i da uvijek budu takve,
ma ne zbog prstena, veæ zbog mene, jer ne dajem ti ja taj prsten, dajem ti samoga sebe.
Ne znam, nisam baš siguran da baš mene želiš, ali snažno bih želio da me želiš, ne znam, nudim ti sebe.
Nisi shvatila, ili možda jesi, koliko zamišljam samo da si tu, i sve se svodi da si tu.
TU.
Nemiran sam dok vrtim taj prsten, stavljam ga ispod jastuka, muškarci lažu kad kažu da to ne èine,
uzbuljivo je znati da æu te to pitati, tražiti, zamoliti, da budeš okružena ovim komadiæem zlata, i da æeš time
svima reæi, za mene je on taj.
Želim biti taj, i nije li normalno da te sada dok ti još nemaš pojma o nièemu, samo grlim i grlim i stežem.
I želim biti onaj koji je tvoje pismo, onaj kojemu možeš sjesti u krilo i pokazati mu svijet.
Znaš, nikada baš nisam otvorio svoj pogled prema svemu, zato bih volio uèiti i vidjeti tvojim oèima, jer te me tvoje oèi
vode pod more, ali i upiru u sunce, tražim tvoj dlan, da me sakrije od onoga što je previše za mene,
toliko sam ti vjeran i predan, da ti dajem sve u tvoje ruke...
Ljubavi, nemam neku pjesmu napisanu, ali šaljem ti more pod jastuke...