Danielaland : Svevremenski let

Probudio sam se nagužvan, imao sam osjeæaj kao da mi fali pola srca, fizièki baš, znam da nije ovaj virus
o kojem svi prièaju, malo sam se nacerio sam sebi jer sam pomislio, nijedan virus nije poput moje Palete!
Ugledao sam mrlju na donjem vešu, ne, niti jedan normalan muškarac ne bi priznao od èega je to, no ja, oprosti mi, u ovom stadiju,
nemam baš nikakvu moæ nad time, to što je mene noæas odnosilo, nosilo, obuzelo u snu, ne, ja ne vidim da bi to mogao biti itko drugi,
no ti !
I sad æeš se ponovno naduriti, pa æemo produljiti ionako jednosmjernu komunikaciju, baš sam budala!
Priznajem što mi se nesvjesno dogaða u snu, a znam koliko si ti delikatna, i da ti se moja izravnost ponekad ne sviða,
a ne shvaæaš da njome želim pokazati koliko si MOJA.
Moram li se posramiti?!
Reci mi blagoslovu moj! Samo reci, samo reci, slušam te i èekam, po dobrom, starom obièaju, ja te èekam!

Da, sve ovo pišem zaigrano i veselo, pomalo te izazivam, ponašam se, ma baš se èudno ponašam, ne prepoznajem ni samoga sebe,
odjednom osjeæam potpunu slobodu, kao da pred tobom mogu biti gol, ne nag, jer nagost je samo tijelom, ali biti gol, to je veæ druga sfera,
to znaèi odbaciti sve barikade, prepreke, smanjiti sve što me može prikriti od tebe.
A ja, eto, veæ vidiš, došao sam u vrijeme kada nemam što za spremiti samo za sebe, jer jedino u èemu vidim odraz si ti.
I žudim, žudim da mi dotakneš kožu, da mi utisneš usne u slijepooènicu, da se prstima poigraš èuperkom moje kose,
zaspao bi tada bezbrižan poput psiæa, tvog psiæa, iako sam muškarac glavom i bradom, i svim svojim imenom i prezimenom,
svim bolima i radostima, tvoj èovjek, èovjek od sna...