Danielaland : Svevremenski let

Vrlo dobro znam da ti ne šutiš, tebi kao tebi, uopæe ne bi palo na um šutjeti, ti voliš govoriti,
vidim tvoje pune usne kako stalno lepršaju razgovorima, više od njih tvoje modre oèi razgovaraju.
Sanjam ih èesto, dok lutam ulicama, pa zastanem u izlogu pogledam svoje ranjeno lice, ranjeno od vremena, nisam više onaj isti mladi èovjek,
dogodilo mi se...ah, gluposti su mi se dogodile, dogodio sam se sam sebi.
Ljudi se zapravo uvijek dogde sami sebi.
I ništa se tu pretjerano ne može, znam, znam, znam, ti bi rekla : može, može i mora se voljeti i vjerovati i onda æe sve biti lakše, punije.
Nisam te previše slušao, tada sam lutao mislima, smijao sam ti se, nisi mi baš bila logièna.
Ti, pobogu u biti nikad nisi logièna, osim u trenucima kad i mene samoga uhvati panika, tad èvrsto stegneš konop, napraviš èvor,
upališ vatru, udariš manijaka o glavu, složiš ga na pod, da se obraniš, u tebi od nježne, mile , slatke djevojèice postane snažna žena,
i na trenutak i mene i sve ostale braniš od pada ovoga prokletoga svijeta i svih sranja u njemu, i ja ostanem zabezeknut.
Ona sramežljiva muškost u meni mora priznati, da u tim trenucima svoje snage, ti si poput idola u djeèjim crtiæima, super žena.
I ruku na srce, ponosan sam pomalo što takvu ženu imam od svih ostalih mlakonja ja, oni se ne znaju nositi sa tobom, ja znam,
dobro, ne kolutaj oèima ! Nisam ni ja savršen, ali zbog neèega me voliš, zbog neèega uzastopno ostavljaš tragove na mom slabom srcu,
zbog neèega me sanjaš noæima, zbog neèega me dodiruješ po licu, zbog neèega ljubiš krajièak mojih usana, zbog neèega te osjeæam
svake noæi dok sam ležim u krevetu i dok tiho u praznoj sobi šapuæem : laku noæ ljubavi !