|
dvadeset i četiri sekunde kišnih kapi na licu, točno toliko, brojala sam
prelazeći ulicu, trebalo im je da skliznu niz bradu i tajanstveno nestanu.
tamo te nije bilo, stigla sam prekasno, a ti si po običaju otišao ranije,
tako nas to vrijeme nije dočekalo, bila sam ljuta i razočarana,
no nisam željela plakati.
suze bi potopile kišu koja pere grad.
u to se nisam željela miješati.
užurbala sam korak, prateći lica prolaznika uronjena u mrak i hladnoću.
činilo se da su sretni.
u dnu torbice zveckale su kovanice pripremljene za autobusnu kartu.
|