Danielaland : Svevremenski let

Danas, prije par sati, èvrsto sam odluèila ugasiti Danielaland, i bila mi je to najteža odluka u životu, i ugasila sam ga, doista se èinilo da je to kraj, i bila sam tužna, ali ponosna.
A onda sam pogledala kod Rusalke i shvatila sam, da sam se ovdje promijenila, do godine dana unazad, mogla sam otiæi lako od ljudi do kojih mi je i stalo, ali ta žena, tako snažno utjeèe na moje odluke, jer zraèi dobrotom. Èovjek sam, toliko puta grešan i malen, ali odluèila sam ostati, jer doista Ru mi je pomogla da shvatim, da je mnogo lakše otiæi od ljudi koje voliš no ostati, lakše je prepustiti se, diæi ruke od onog što nam ne ide. I iskreno, da premišljala sam se, ne zbog vas ili vaše pažnje, ne zbog toga da me netko nagovara ili ne, veæ, jer me gušila nemoguænost pisanja, a tako je teško, osobi koja piše, prihvatiti da ima krizu, no ljudi me uvijek dirnu, Rusalka me dirnula, u trenutku kada sam vjerovala da æu moæi otiæi dalje.
Ali ne mogu, ostajem, jer imam prijatelje, koje nikada nisam srela, ali koji su ovdje svakog dana.
I koliko god ovo bio patetièan post, kvragu i sve, nisam stroj, èovjek sam, èovjek koji ima puno pravo biti dirnut, i da rasplakala sam se, doista jesam, na Rusalkinu poruku !