Danielaland : Svevremenski let

Mogla sam slobodno misliti, sate i sate provoditi kraj njega. A on bi mogao umrijeti, letjeti, mogao je biti san, a ja bih i dalje bila u mislima na dalekim planetima, u bojama krvnim, snažnim.
Ništa me nije budilo, ništa me nije rasparalo, ništa me nije vraæalo k njemu.
Satima sam mogla šutjeti, a on bi me promatrao, tresao, molio me, tražio put kojim bi krenuo duboko u moje misli i on bi me pokušao razumjeti.
A ja sam se branila, bila sam tvrðava, stijena, sve sam bila, o kako sam samo bila sve!
Ljubio me je, dodirivao, nosio, uspavljivao, a ja bih bila samo nijema, mirna, nepomièna poput kipa, poput slike, ma poput tla.
Mogao je biti kralj, bog, car, mogao je nuditi blago, nakit, haljine, a ja bih bila i dalje, ono što ja jesam.
Ja bih bila Daniela.
U tim je trenucima plakao, vrištao, zurio, borio se.
Bio je èovjek, zvijer, slijepac, vidovnjak, bio je sam prorok ovoga svijeta.
A ja tko sam pobogu bila ja?
Sve križaljke ispunjene u mojoj glavi, sve enigme, pitanja, rebuse, nove i stare zavjete,
sama sam slagala, preslagivala, šarala, kidala, potezala, da bih bila èovjek.
Nije me vidio, nije me vidio!
On me nije vidio!
Nisam mu se davala, nisam mu se nudila, nisam mu bila ništa i nitko, a bila sam mu sve.
I san i nada i inspiracija i vjeèiti sudionik života, ma èisti sukrivac za, za, za sve ono za što je on želio da ja budem kriva, da ja budem odgovorna, a ja sam, a ja sam, a ja sam odgovarala o kako sam ja samo odgovarala, na pitanja, na odgovore na sve sam odgovarala
tijelom, nepomiènim tijelom svojim, ja sam mu odgovarala…