Manistra na pljuvaku
Italija je lipa zemlja. Taljanci, isto ka i kod nas, ima ih vakih i nakih. Talijanki također. Naš svit koji je iša živit u Italiju, obično bi prosperira bolje nego da je sta doma. Taljanci su se zadnjih, evo, 70 godina (evo taman smo negdi oko godišnjice kapitulacije fašističke Italije) smirili i ne prave nam pizdarije. Otada smo okej. Doduše, uvik je u Italiji bilo poštenog svita, pa nije u redu generalizirat narod zbog pojedinaca.
Ja volin ić u Italiju. Nisan, doduše dugo bija, ali nadam se da ću uskoro, onako turistički, otić npr. na jug, jer tamo nisan bija do sad. Samo da malena još malo naraste. Žena također upire već neko vrime.
Dalmatinska kužina zahvaljuje puno recepata i koncepata talijanskoj kužini. Manistra, iako u originalu iz Kine, u Italiji je doživila preobrazbu i raširila se dalje po svitu. Ipak, manistra kakvu mi poznamo je blida kopija taljanske. Recimo, pa san na guzicu kad san skužija da Taljanci manistru rado kupuju frišku, na pazaru. I to, dođu do banka, pa malo gledaju, pa idu dalje do drugog trgovca, a kad ih pitaš šta je ova bolja od one tamo, kažu da je ova friškija, mada ja tu razliku nisan uspija razlučit. Špageti, kaneloni, ravioli, tortelini, taljatele, pene, s jajima i bez njih, u bojama i bez boja, i još trista ostalih čudesa koje nikad nisan prije vidija, svega toga ima na pazaru. Ne znan rade li ju više doma, ali kupuju na pazaru, definitivno.
Manistra je Taljancima uistinu glavna spiza. Kakvi kruv, ako manistre nema u kući, odma je neka nervoza. Nažalost, mi poznamo samo suhu manistru. Naravno, nije ni ona loša. Ipak, u zadnjih par miseci, ija san dva puta domaće taljatele i bile su izvanredne. Tako da se spremam i ja napravit jednu turu po svom motu. Nedavno san radija njoke i knedle i nisan izgubija ruku, iako ne volin radit te spize koje se mise, lipe po rukama i praše po kužini. Lipo izvadiš iz kesice, baciš u vrilu slanu vodu i ocidiš za devet minuta i gotovo. Tako san i maloprije skuva jednu turu špageta i polija šalšom koju je draga skuhala i spremila u taperver dozama u duboko.
Moja ljubav prema manistri počela je vrlo rano u djetinjstvu, a do današnjih razmjera se razvila kroz susrete s taljanskom kulturom i ljudima. Super mi je anegdota kad nam je 8 Taljanaca banulo iznebuha na Šoltu, stari taman peka par oboritih bokuna, kad eto ti njih. Ne moš ji potrat, ne moš ji ne ponudit spizon. A nema dosta ni za nas šestoro. Prijatelj od staroga, Lino, također Taljanac, pošalje ovih 8 na plažu, izvadi par ribica i par školjaka iz dubokog i složi šug. Dok je stari peka ribu, Lino skuva 4 kila špageta, pomiša sa onin šugon, ovih 8 se vrate sa plaže i svih 14 se natučemo do sita. A svak je još dobija komad oborite.
Ili ona zgoda kad je Fabricio radio šug od kozica za polit manistru, pa ga skužin kako sve glave i otpad od čišćenja repića, slaže u jednu teću i onda, dok kuva šug, kuva od toga i temeljac kojeg može smrznit i posli koristit u raznim prilikama. Moš na njemu posli skuvat kumpir, biće majko mila.
A tek Linova karbonara... nisan tako nešto ija nikad prije ni posli toga. Probava san je napravit, ali nikad mi nije ispala tako. Karbonara, velite? Neš ti teške spize za napravit. Dragi moji čitatelji, ne zna je niko napravit takvu. Iako je ovdi rič o manistri, sirotinjskoj spizi, to ne znači da se s njom ne mogu postić gastronomske visine.
Ipak, meni omiljeni recept za manistru je ovaj iz naslova. To jelo se u Dalmaciji spominje u posprdnom kontekstu, al mogu van reć da je to potpuno neopravdano i da je to jedno divno, jeftino i brzo jelo, koje svak zavoli ako ga proba spravljeno kako triba. A uz njega, naravno ide i sljedeća zgoda. Moj prijatelj Dino i ja smo se nalazili u Firenci. Bila je nedilja, prvomajski praznici. Topal i sunčan dan. Umorni i gladni ka pasi došli smo kod Monike u stan, pozdravit se prije sutrašnjeg odlaska nazad u domovinu. Bilo je vrime ručku, a nas trojica (bio je s nama i naš domaćin Zoka koji nas je zadnjih nekoliko dana upoznavao sa kulturno - povijesnim znamenitostima Firence, kao i intenzivnim noćnim životom, Sodoma Gomora) upali smo tu ka onih 8 Taljanaca iz one ranije priče. Monika je živila u centru, odma do umjetničke akademije, tako da su joj često upadali pridošlice, pogotovo u vrime ručka, pogledala nas je mrko, slegla ramenima i stavila veliki lonac vode na špaher da se kuva. Zatim je izrizala dva česma luka po glavi na tanke fetice i bacila ih na tavu na dec maslinovog ulja. Čim je luk počeja radit, makla je tavu sa vatre i izrizala stručak petrusimula na sitno. Uto je i voda uzavrila, pa je ubacila kilo špageta i pustila da se skuhaju (oni njihovi su gotovi za 3 minute). U te tri minute udrili smo aperitiv (u Firenci smo te godine tukli te aperitive na svakom kantunu), i kad je manistra bila gotova, ona ju procidi, doda kašiku masla, pusti da se otopi, te ju zamiša sa onin lukon na ulju. Zatim ju pospe onin petrusimulom, doda malo oljo santa (maslinovo ulje u kojem su nekoliko tjedana stale sjemenke čilija, ljuto ka đava) te je iznese prid nas gladne i stavi nam još zdjelicu sa ribanim sirom da se sami poslužimo. Ostavila je i bočicu onog svetog ulja. I taman kad smo namotali prvi špaget na perun skužili smo da je vanka sve utihnulo, a to se u njenom kvartu, pa čak i nediljon u vrime ručka, ritko događa. Nisi moga čut niti tice. I tako smo blagovali u toj ritko viđenoj / slušanoj tišini. Posli ručka smo udrili još jedan dižestiv, a buka se ponovo vratila na ulice Firence.
A onda smo upalili televiziju i skužili da je upravo maloprije poginuo veliki Ayrton Senna, i da je cila Italija spontano stala u stavu mirno da oda počast velikanu.
|
