Prva žrtva legalizacije
- Joso, Joso diži se evo ti dolaze oni đometri…čuješ ti mene.
- Nu mi dodaj koje mudante, kojega si me vraga tentala da te se badam jutros.
- Odnija ga đava i ko te tenta…evo nemaš nijedne mudante. Juče si bija u grad i jopet sebi nisi mudante kupija, samo ti slaži pipine slaži neka ih idu tarci a sebi neš bokun štrace kupit. Kako bi meni tek kupija?
- A štać tebi mudante. Reka san ti ženska glavo da na pjaci nije bilo muških mudanata na svima je pisalo 'koza'!
Tako su Joso, još krmeljav, i njegova Stana dočekali mjerače da im naprave premjer kako bi mogli legalizirat garažu i štalu jer zahtjeve na koje su izdana rješenja o rušenju valja predati do nove godine.
Po novom zakonu svi objekti se mogu legalizirat makar ih susjedu sagradio pod prozor.
Ima tu još kućeraka, svinjac, kokošinjac, čađavica pa jedan kućerak di su ostavljali vrtni alat ali ti kućerci su van ogradnog zidića.
Kad su ono početkom sedamdesetih godina od općine kupili pesto metara terena odma do puta, zapasali su bar još toliko. Ne samo oni već čitav taj potez uz put jer u drugom redu niko nije gradio kuću. Tako su svi imali nelegalnog terena uz neki prešutni dogovor među sobom šireći se uzbrdo kako je kome trebalo.
Nemam riječi što se tiče dočekat i počastit gosta a kamoli 'carske ljude' i ako su đometri privatnici, ali ako nije štogod ušićario i ćopio to je kao da ništa nije učinio. Ostalo u genima.
'Država i je zato da je se vara i krade' to je glavni moto tih gorštaka u zaleđu pa kad su se rukovali ispili rakijicu i kavicu, prešli su na posao.
Namjestili su onaj tronožac, bilježili točke a onda glavni upita:
- Snimamo i one kućerke tamo jel tako?
- Ne ne, viš da su vanka zidića.
- Kako pa i ono je vaše, eno koke otamo ulaze u vrt.
- A štaš moj gospodine kad iman nikogovića za susida, iš iš vrag vas odnija da vas odnija iz mog vrta.
Kako ih je tjerao par kokoša preleti u susjedov vrt ali se Joso pravio nevješt i krenuo opet u debatu s mjeračima.
Normalno da je sa susjedom na ratnoj nozi (ko normalan govori sa susjedom) ali susjed nije reagirao i ako je iza stakla promatrao što se događa.
Kako se posao bližio kraju Stana se bijaše ustrčala pa je nosnice draškao vonj kruva ispod peke a svinjarija je cvrčila s gradela.
Nakon što su sjeli za stol prihvatili su se i tog posla močeći sve češće 'brk' u bukari.
Nakon što su đometri pošli veli Joso Stani da vrati one kokoše od susjeda.
- Jaa?!
- Tiii, što, da ti ne bi kruna pala zglave.
- Ima više o deset godina da ne zborimo i ti žensko šalješ da se miri, što će mislit o domaćinu?
- Jes bogami imaš pravo. A da ih i ne tražimo a?
- Štatije čovče a jaja? Pođi fino izmirite se bogati više i ne znam zašto smo se svadili.
- Hm. Nije mi lako znaš, sva srića da san strunija po litre crnjaka. Ma idem.
- Ae bila ti srića.
- Susid, susid Markoo…jeste li doma može bit.- Marko je lijeno otvorio vrata i kao iznenadio se što ga vidi.
- Susid Joso jes to ti nedljeti.
- Evo jesam. Ja malo do tebe ako se može?
- Da ne može?! Evo šaka ruke susid, jes mi dobro jesi dašta si.
- Nije loše bogufala, nije loše. Dica su svoje gazde a ja i Stana ka šta vidiš sami, ma još mi nismo za bacit a jok, dok se more zadit koji put dobro je. A ti i tvoji?
- Nije loše, nije loše, ajmo unutra sist za sto mi taman ručajemo.
- Uf kako potrefih, da ne smetam a?
- Ma kakvi smetaš i mi smo ti sami moj Josina, ae sidi i maši se teke e. Ruja dede Josini dodaj pjat i to što ide.
- Reko ja vala dosta je bilo nezborenja pa ako si ti zaoto da se pomirimo… i eto nisan falija.
- A jes vala ka da smo dica. Ae maši se za batak ae. Znan da si ija čuja se vonj, bome dobro se čuja ma eto odavna nisi bija odeka pa je red da uzmeš bokun.
- Oću Markane makar na silu i neka van je uslast.
Kad su bokune zalili i one kurtoazne rečenice potrošili nećkajući se Joso reče.
- Ma biće si vidija da su mi bili đometri pa ću legalizirat ovu štalu i garažu. Znan da si me onda prijavija ali vrime čini svoje. Nadam se da se ne jidiš više a?
- A šta ću se jiditi moj Josina ostarili smo a i šta će nan te puste kućerine ka su dica pošla od nas. Oće li to bit čudo skupo a.
- A oće, samo ovo danas je blizu deset iljada kuna a šta ću, bolje i tako nega da mi ruše.
- A tako i je moj Josina.
- Nega Markane ja bi te nešto ka pita.
- E.
- Ma nije ništa zla bogufala, nega dvi-tri kokošetine mi preletile vamo ko tebe a Stana ka Stana, baš san vika na nju kako ih čuva, veli: 'vrni ih zlata mi vride za jaja' znaš ti nju e.
- A ima žena pravo, jaja su jaja a i čuja san kako si vika, čuja. Rujo, jes ti vidla da su kokoše letale po salati?
- A jesan.
- A bili ih mogli vrnut susidu Josini a?
- A neznan ja moj Markane.
- Kako ne znaš Rujo moja, moru li kokoše letat.
- A ne mogu koliko ja znan.
- A moru li trkat?
- A kako će trkat moj Markane.
- Pa onda, jel moremo Josini vrnut kokoše?
- A ne moremo moj Markane.
- A zašto Rujo moja.
- A kako ćemo kad je Josina izija batke.
- Eto na jebemu miša maloga šta ćemo sa.- A Joso je pumpao, pumpao dok nije učinio bum.
- Znaš šta Markane, odnija đava i tebe i kokoše i…i…
Preskočio je ogradni zid kao da mu je petnaest godina. I tako su dva susida obnovili neprijateljstvo, kako Joso reče, za vike vikova.
|
