|
Dekumenti
- Đetiću, đe trčiš jadan, ada sćedni malo ođe kod čoeka, počini.
- Vala dobro zboriš, evo me i špuh preteka kako trčim...a ti, jesi se umorio sćedeći sam.
- Vala nije lijepo bogomi, nema ko ni kafu da mi plati, a ti, što se uvijaš tako jadan, esi bolesan što?
- Jok jadan, ovo sam bio malo ušetnju do Dalmacije pa mi nešto lebra otekla, a bogomi su me lijepo primili, ka kralja su me nosili. No, bolje ti je sam sćeđet ovako dvojici pogotovo neće niko platit kafu.
- Što jadan, da nijesu što izgubili u tvoj džep? Jesi što treba platit kome?
- Ne ja bogomi, sve dobih besplatno.
- Ada reci dade li im što da te tako iskrive jadan, za penziju dušu dalo. Čuš, što ti nijesi ima ruke.
- Jesam bogomi, ma mišljah samo su dvojica pa rekoh oni se šale onako drugarski, znaš kako to mi činimo. „Đe si kako si, što činiš“, pa malo drugarski po ramenu pa po plećima i tako to...a oni udri. Ja rekoh đe ću da bijem svoje zemljake, i trpim ja kad u neko doba jedan pita: „Reci sad što tražiš“!
Ja ponovim isto a oni opet po meni, a ona ženska što mi je trebala to dat gleda i trese se. Ona ih zvaše upomoć, vriskala da je napadam i doigraše isti čas.
- Reče li to zemljake? Ada eno konobara pa si moga zvat dvije kafe.
- Mogu bogomi a ko će platit oca mi jebi ako znam.
- Ada ništa, pričaj dalje.
- Jes bogomi, tamo me otac ujeba, taman 89-e se rodih i nakon dvije godine oni se rastadoše i mene moj pokupi i dođosmo ođe.
- A tamo si ti rođen? Nijesam znava bogomi, i biće da si poša za dekumente...đe pođe sam i goloruk, jado.
- Poša bogomi, da mi dadnu tu domovnicu, putovnicu i to.
- Eli to o pasošu zboriš?
- Jes ma se ne zove tako, sve sam ja dozna prije nego sam kod majke doša. A ona se udade opet za nekakvu rđu od čoeka koji neće ni pare da mi da, avetinja. Nedade joj niti da ide samnom po tijeh kancelarija, kaže bolje da ja to sam sredim.
- Ada dobro i veli,. što će ti majka...čuš ka da si dijete jadanebio. I sredili to?
- Jesam bogomi, poslije je to lako odilo. Čekao sam ti ja to petnaest dana i zamalo me ne zaposliše, bjež tamo. Evo ih viđi...sad valjam za dvojicu.
- Ada vrni se malo jadan, vrni, kako završi ono milovanje po lebrima?
- A to... pitahu oni opet što oću...Vidim ja oni nakostrušeni pa ovi put rekoh da sam doša za dekumente a oni meni: „moga si tako i odma reć“?
- Jes bogomi moga si odma reć.
- Nijesam ja zna da sam falio jadan, dobro sam i pasao, a što da sam odma pitao putovnicu i domovnicu da nijesam po redu odio, kad su me ovako na samom početku izpreskakali.
- O kakvom početku zboriš. Reče li da si tražio putovnicu i domovnicu?
- Rekoh.
- Pa što si trebao tražiti prije toga, jado.
- Prvo rodni list, bez njega se ništa ne može.
- Ne bogomi?
- Računao sam ovako: imaju šahovnicu, putovnicu i domovnicu...čuj, sve je na „cu“, te ja nju pitao da mi dadne rodnicu!
|
