Pozvani smo na krizmu, ja i moje unučice (za biti iskren i nisu više unučice). Vozili se blizu uru vremena i došli pred kuću a tamo već krcato, enti ka da je svadba. Ispozdravljali se, izbalili se i valja poć u crkvu jer u jedanaest počinje misa. Kažem ja mojoj pratnji da ćemo mi pjehe to je desetak minuta a veli mi prika:
- Neš uvatit misto ideš li pješke, bit će već puna crkva.-
- A što misliš zašto idem pješke.- Nasmiju se unučice, i oma prihvate moj prijedlog.
I tako ti mi došetamo do crkve kad je misa već počela, ha, kako nije bilo mjesta ostali smo vani a vrijeme sunčano (lipanj) pa smo stali s one strane di je ladovina i sjeli na klupu.
Rekli su mi da ih moram čuvat da su u ludim godinama (a koje su pametne?) i da ne naprave barušku. Dobro reko' ja, no kako nisam ponio nikakav konopac da ih zavežem za nogu o' klupe, otperjale one ka leptirice, „svaka 'tica-svome jatu“.
Ja se prosuo po onoj klupi skoro u horizontali sa rukama prekriženim na prsima i gledam, gledam mladost u veseloj šetnji,... kako se gledaju,...dobacuju,...kako raste adrenalin a bogami i još po nešto. Usta se svako malo rastegnu u smješak... pa kikotanje,... onda se poneko izdvoji i ode iz vidokruga. I žamor neprimjetno utihne, ljepota me zanijela kao dobro vino.
Zelena travica među stoljetnim hrastovima i pokoji cvjetić među kamenjem povirio iz trave a velika stabla štite ih od nemilosrdne pripeke kao svog najbližeg, kao svoje drago, kao svoje čedo. Koliko li dugujemo tim biljkama, tom životu koji od nas ne traži i ne treba pomoć, koji nas šutke trpi i prima u i pod svoju krošnju, štiti svojim hladom, daruje svojim plodovima. A mi, humanoidi,... ma ke humanoidi više bi pristajalo hemeroidi, kad god nam se prohtije otpilimo, sasječemo, spalimo....
Lijepa moja zelena dolino.
I odluta moj pogled tamo u blizini ogradnog zida iza crkve ispod hrasta do jedne skladne figure okrenute mi leđima. Gusta su tu stabla, što hrast, što čempres podnose jedno drugo u susjedstvu i skladno provode godine, reklo bi se da se vole.
Kosa podignuta u „punđu“ boje meda otkrila je dugi bijeli vrat koji kao da nikne iz kragne roza majice. Ta bjelina izaziva trnce i mami i zove. A na zov mora biti i odazov.
A suknja malo iznad koljena otkrila je vitke i pune noge na čijim stopalima lagane sandale skriva trava.
Tako jednostavno i skladno. Nesvjesno se ustanem. Tek mi je šesnaest godina, i krenem ka cilju. Kao vojnik u žestokom boju kad mora osvojiti utvrdu i ja sam prihvatio svoj zadatak
i bez ostatka se predao čulima i zovu prirode.
Ukočim se, nema gledanja ni lijevo ni desno, zabacim ramena, isprsim se, ništa se ne miče na tijelu osim nogu, kao u crtiću. Dišem tek toliko što moram da torzo ostane u napuhanom položaju. Da imam sličnosti sa puranom pomislio bi da smo u rodu.
Taj put tako dug, tako sladak a tako neizvjesan, bješe posut i cvijećem i brukvama, kao da prilazim onoj utvrdi, s laganim grčem u trbuhu i nadom u srcu, ostade iza mene i ja se kao puma primaknem s leđa. Sad majčin sine, da vidimo što si naučio, kreni.
Otvorim usta da izgovorim onu čuvenu rečenicu,... ne izlazi ništa....
Pokušaj drugi.
Nekakvim kriještavim glasom ka da nije moj, baš sam se iznenadio kao da je to neki drugi ja u meni iz susjednog plemena,... progovorim.
- Mala ja ti se puno sviđam!-
Prenula se i okrenula, sad bi bilo bliže istini, umjesto „oči u glavi“ reći, glava u očima, tolika su bila ta dva oka.
A bome sam i ja štrecnuo toliko da sam morao pridržati moje da mi ne ispadnu.
- Ajde đavle tamo, šta ti je.-
Otpuhnuo sam bijesno kao dišperani konj, više ljut na samog sebe nego na nju radi nesmotrenosti i brzopletosti. Jo da mi je bilo nokautirat toga ja iz drugog plemena. Ona je bila ljuta, šta ljuta, bijesna, a bome imala je i pravo jer, očito sam joj pokvario spoj.
- Jesi faca al' si kreten.-
Počastila me iskreno sa tolikom dozom otrovi da se moglo otrovati cijelo ono pleme. Prozborio sam začuđen.
- O'kle ti ode?-
- O'kle, o'kle... sve si usrao... sad idem doma.-
Preko oka sam zapazio jednog momka koji se približio na par koraka pa kad me vidio zastao je razočaran, ljutito je otpljunuo misleći da je prevaren, okrenuo se i bez riječi nestao.
- Jel vidiš što si učinio, a toliko sam se radovala, spremala za ovo i posudila sam maicu i kotul i frizuru napravila a ti...-
S koliko li je to tuge rekla, s koliko boli da sam se doista osjećao kao kreten. Mrzila me u tom trenutku, mrzila iz dna duše a imala je pravo. Pogled je pao ali su me ostale gledati dvije suze moćne kao nebeski sudac. Ako sam imao zadatak da je čuvam nisam joj smio priredit ovakav šok, ona to nije zaslužila.
- Ali nisam te poznao,.... da si mi bar rekla...-
- Je, pa da me rečeš materi ... i ti si mi brat.-
- Ali ne bih te rek'o materi, majke mi.-
- Sad je i tako gotovo, nemoj pričat o ovome,... oćeš, ja ću poć vratit robu i obući svoju pa ću doći doma.-
Ljudi su počeli izlaziti iz crkve, stavili bi na glavu klobuk ili kapu a žene maramu i skrušeno i dostojanstveno, duhovno nahranjeni odlazili prema izlazu šematorija.
- Dida, dida, didaaaa.-
- Aaaa, šta je didove.-
- Zašto nam to radiš, nećemo više s tobom ić, da znaš.-
- Šta vam radim, didove.-
- Onako se kao smijuljiš, držiš oči otvorene ali ne gledaš pa smo mislile da si.....ono, znaš.-
- A bit će da sam zadrijemao e.-
- Ma nisi spavao e,... ajmo čekaju nas da se slikamo.-
- Oli je gotovo.-
- Da šta je, ajmo, ajmo e.-
- Dobro idem. Znaš da ti lipo stoji ta roza majica, jeli tvoja.-
- E moj dida, jesi faca al' si... ...-
- Znam.-
