Eto. Dogodilo se I toe to. Gotovo je. Pala sam. Pala sam u depru. Vučem se po hodnicima sa slušalicama u ušima i slušam Paramore, Nickleback... I to baš sve neke depresivne pjesme. Vučem se, potpuno ozbiljna, i buljim napried negdje u prazno. I pod satom isto. Slušam svoje i boli me briga kai profač priča... Ne pričam, ne odgovaram na pitanja, ne smijem se... nikome... ne pričam... s curama ispred, iza i pored mene... ne sudjelujem... nisam tamo... nema me... neda mi se odgovarat na pitanja, pričat, tarčat... ne priča mi se... ne smije mi se... u školi sam se nasmijala valjda dva puta... i to kad je profa iz engleskog lika iz razza pitala je li gej, jer je čito nekak iskrivljeno... valjda je mislio dae to fora...
Nezz... sve mie nekak bezveze i dosadno... samo bi se sakrila i plakala... plače mi se... stalno... bez razloga... i nie me briga više ni za što... nie me briga dal ću ispravit dvojku iz gee sutra, nie me briga dal ću dobit sulju jer nisam napisala zadaću, nie me briga dal ću bit u kazni... jednostavno mi nie važno... tak mie svejedno ak neću moć van, i tak i onak mi se neda... svejedno mie ak ću na kraju imat lošu ocjenu iz gee, i tak i onak mi neće trebat u životu... i to kai me dečki u školi za**bavaju u školi više ni ne slušam...
Ali stvar je u tome kai mi sve one stvari koje su mi bile važne više nisu... Recite mi kak da se vadim iz ovog... ne želim bit depresivka...
Help!
MeloDy

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.