CHABLIS

Dok hodaš gradom ni ne slutiš
u mojoj duši što se kuha,
spokojno dok sjediš za stolom u kafiću,
ne previše sklon piću.
Ali rakijica ili dvije naodmet nisu,
ni ne slutiš kakve ideje u mojoj glavi niču,
ni ne slutiš sve što se slutit dade,
a ja ti to reći ne mogu ni na jedvite jade.
Onako te gledam i šutim,
samo mislim i snujem,
bolje da u sebi neku obranu kujem
nego da se s tobom svađam
i tako samo netrpeljivost rađam.
I šutim ja tako, šutim.
Utihneš onda i ti jer što god kažeš
i sam sebe čuješ
shvatiš da govoriš gluposti
pa gutneš rakijicu dvije
u nadi da se oslobodiš tuposti.
Još malo, još malo neka traje,
barem dok lišće ne popada s grana,
do tad će možda zacijeliti i pokoja rana,
a onda, onda neka svatko
svojim putem pođe,
zdravim nogama može se daleko.