CHABLIS

Dok hodaš gradom ni ne slutiš
u mojoj duši što se kuha,
spokojno dok sjediš za stolom u kafiću,
ne previše sklon piću.
Ali rakijica ili dvije naodmet nisu,
ni ne slutiš kakve ideje u mojoj glavi niču,
ni ne slutiš sve što se slutit dade,
a ja ti to reći ne mogu ni na jedvite jade.
Onako te gledam i šutim,
samo mislim i snujem,
bolje da u sebi neku obranu kujem
nego da se s tobom svađam
i tako samo netrpeljivost rađam.
I šutim ja tako, šutim.
Utihneš onda i ti jer što god kažeš
i sam sebe čuješ
shvatiš da govoriš gluposti
pa gutneš rakijicu dvije
u nadi da se oslobodiš tuposti.
Još malo, još malo neka traje,
barem dok lišće ne popada s grana,
do tad će možda zacijeliti i pokoja rana,
a onda, onda neka svatko
svojim putem pođe,
zdravim nogama može se daleko.

Bih/ne bih, bih/ne bih…nešto kao voli/ne voli, voli/ne voli…motalo mi se po glavi, a nije u pitanju muškarac nego papir. Hoću/neću, hoću/neću i na kraju odluka je pala HOĆU. Napravit ću slikovnicu. Tekst ste već pročitali, a i poslušat ste ga mogli na radiju, no pronašla sam izvrsnu, zaista izvrsnu mladu ilustratoricu i dala joj na oslikavanje jedno od moje „djece“. Budući da su sad svi „prelamatelji“ u gužvi radi Interlibera, kad im gužva malo mine krenut ću u završnu fazu izrade slikovnice. To vam dođe nešto kao treće tromjesečje trudnoće. Za sad vam ostavljam jednu ilustracijicu, a ostale ljubomorno čuvam dok se trenutak samog poroda ne približi.


Uploaded with ImageShack.us