** Budan.blog.hr ** Alternativa, zen filozofija, duhovne teme, haiku, poezija, umjetnost, vizije, mudrosti, razmišljanja, priče

19.06.2015., petak

Intervju Mome Kapora


U ekskluzivnom intervjuu za srpski magazin Playboy, koji je objavljen u januaru 2010. godine, jedan od najčitanijih srpskih pisaca i najprodavanijih srpskih slikara svih vremena, govori o tome kako je sa smrti na ti, iako je s Mihizom oduvek bio na vi, kao i da je od toga da budeš pisac ipak gore kada si bivša lepotica. Intervju prenosimo sa portala B92.net.

Razgovarao: Marko Vidojković

Izvor: magazin “Playboy”


Ego umetnika se hrani utiscima drugih ljudi, ma kako se skromno ili cinično umetnik postavio. Rekao bih da nema veće nagrade za piscaod toga da njegovi savremenici vole njegovu umetnost.
Koliko to opterećuje?

Ja nemam pojačan ego, to jest, toliko sam lukav da umem da ga sakrijem (smeh). Tako uvek pišem o drugima, a ne o sebi. Ne kao glupi pesnici, odmah o sebi. Mi, prozni pisci, to zakamufliramo. Nemoguće je, realno gledano, da ovoliko knjiga koliko sam ja napisao budu sve dobre. Mora da tu da ima svega, ali ja to ne znam, jer nijednom nisam pročitao nijednu svoju knjigu. Ni dva reda. Jedino jesam priče, i to onda kad od sebe kradem kad treba da pišem za novine (smeh).

> Kako se nositi s ovacijama koje kao
> umetnik doživite
> za života?
>
>
> Velika lekcija koju sam dobio u životu je lekcija iz Hilandara. Kad
> odeš na Hilandar
> i ostaneš neko vreme, vratiš se potpuno oslobođen sujete.
> Jednostavno shvatiš
> da nisi niko i ništa i da je to fantastično i da sve te gluposti
> kojima si
> robovao, uspeh, novac, slava, da to sve ne vredi ništa.
> To je takvo mesto gde
> se za vreme noćnog bdenja pojavljuju svi mrtvi i svi živi i ti se
> oslobađaš
> tereta ovog sveta, približavaš se najvišem stepenu duhovnosti i
> izgleda ti
> besmislena rečenica koju si dotad upotrebljavao: „Idemo na to i to
> mesto,
> tamo se dobro jede“. To je najveća glupost, koju sam izgovarao često
> u
> životu. Što kaže Končalovski, na poljskom ve-ceu kod njegove majke
> gosti su
> pisali: „Ovde se završava kulinarska umetnost gospođe Končalovski“.
> Ne pada
> ti više na pamet da se nerviraš što nisi dobio neku nagradu,
> izgledaš samom
> sebi bedan kada se setiš da si se nervirao što nisi zastupljen u
> nekoj
> antologiji, što te nisu negde pozvali, a ja nikud ni ne idem
> uglavnom.
>
> A šta je s intimnim ovacijama, koje
> pisac dobija od
> svog čitaoca?
>
> Postoje samo jedna ili dve
> osobe zbog kojih pisac piše. To je uvek njegova prva i neostvarena
> ljubav. I
> sve što pišeš, pišeš za nju, da ona to pročita. Ona to, naravno, ne
> zaslužuje, verovatno i ne čita, a i ako čita, kad dođeš u moje
> godine,
> shvatiš da je ona baba od 72 godine i užasneš se toga (smeh). Te
> prve
> neostvarene ljubavi pune tvoje stvaralačke motore. One su gorivo. S
> tim što
> se toliko zanesemo, pa ostarimo i ne primetimo da su i one ostarile.
> Najgore
> su te bivše lepotice. One ostare, pa je onoj koja je imala lepu i
> raskošnu
> kosu ostala ta kosa i ona je neprekidno zabacuje, a već je baba.
> Druga, koja
> je imala dugačke noge, stalno ih prekršta, ostalo joj je to. I sve
> je u redu
> dok se ne okrene (smeh). A čemu mi pisc služimo? Mi služimo da
> sačuvamo
> njihovu lepotu. U našim knjigama one su i dalje lepe.
> Kaže Stendal, bacite
> crnu suvu granu u rudnik soli kod Grenobla, izvucite je kroz mesec
> dana i ona
> je sva u kristalima. On to zove kristalizacija ljubavi. Mi se
> zaljubljujemo u
> neke devojke koje su zabunom dobile
> svoja lica i onda kad ti kristali spadnu s te grane, pokažu se u
> pravom svetlu.
> Međutim, nije ni njima, nesretnicama, lako. Vode decu u zabavište,
> kuvaju,
> muž odmara bradu i u Gloriji čitaju gde je bio Marko Vidojković i
> zamišljaju taj život fenomenalnim. A on u stvari – sranje.
>
> Da li Momo Kapor pouzdano zna šta
> se čoveku dešava
> kad umre?
>
>
> Slučajno znam. Imao sam poslednjih godina nekoliko vrlo teških
> operacija, po
> sedam sati, po tri sata i morao sam da budem uspavan.
> Poslednja rečenica koju
> sam jednom prilikom izgovorio doktorki koja me je uspavljivala bila
> je:
> „Gospođo doktor, jeste li naručili buđenje?“(smeh) I ona ti kaže
> diši, diši,
> diši i ti dišeš i uđeš u nešto crno, iza čega nema ničeg. Crno.
> Ništa. Ne
> postojiš. To je smrt. Nekoliko puta sam doživeo osećanje smrti, baš
> prave
> smrti. Tako smrt izgleda, tako mora da izgleda. Jedino je jebeno da
> se ne
> mučiš pre nje, ali to
>
> ne ulazi u ovu priču. Oni koji veruju
> u reinkarnaciju pitaju me šta bih voleo da budem u sledećem životu,
> a ja im
> odgovaram „ponedeljak“. Volim ponedeljak, stvarno.
> Tada počinje sve. Možda
> neko kupi sliku, možda neko plati tekst… (smeh).Šta sam ono hteo…
> Znaš
> kako počinje senilija? Rečenicom: „Šta sam ono hteo da kažem“.
> (smeh)Puštam
> sebe da se malo odmorim od činjenice da mi je Momo Kapor upravo
> potvrdio da
> je smrt ništavilo. Ništa. Mrak. Nije baš sasvim hrišćanski, ali
> jednom
> je jedan čovek rekao da je naš život u stvari pakao, što nije
> nezanimljivo.
> Neki su u raju, neki su u čistilištu, a mi smo danas u paklu. Ovaj
> naš život
> je pakao, istina, ponekad prijatan, ali pakao. Ta varijanta mi se
> dopada.
>
> Kako toliki individualac sve vreme
> jaše na
> srpstvu?
>
>
> Patriotizam nije ideologija, to je stvar kućnog vaspitanja. To te
> nauči baba.
>
> Kakav vam je odnos s mladim
> Beograđanima?
>
> Ja ne volim onu vrstu
> druženja kad majka kaže da je drugarica sa ćerkom. Ja nisam
> drugarica s
> mladom generacijom, ali sticajem okolnosti sedimo za istim stolovima
> ovde u
> konobi, šetamo kerove… Mislim da su oni tragična generacija. To je
> generacija
> bez pasoša. Svet i odrasli, u koje i ja verovatno spadam, oduzeli su
> im
> mogućnost da vide svet. To je užasno važno baš zbog ovog pitanja o
> nacionalizmu. Oni žive u virtuelnom svetu, oni nisu videli
> Dubrovnik, nisu
> videli Zagreb, Ljubljanu, Sarajevo, Trst! Oni nisu videli ništa. Ali
> oni
> govore savršeno engleski, za razliku od nas, koji još to nismo
> naučili kako
> treba. Oni su na kompjuterima, oni znaju svaki pab u Njujorku, svaki
> ćošak u
> Grinič Vilidžu, ali to ne vredi, to je virtuelni svet, koji nisi
> dotakao stopalima.
> Oni tek sad dobijaju pasoše. To je tragedija, zato što ne može da se
> oseti
> vrednost Beograda ako živiš stalno u Beogradu. Rečenica čoveka iz
> kioska kad
> zaboraviš lovu: „Dobro, komšija, donećeš sutra“, ili kad na Kalenića
> pijaci
> kupuješ kilo graška, on ti izvaže kilo i još baci šaku graška na to;
> to je
> nemoguće u Njujorku, to je nemoguće bilo gde na svetu.
> Nemoguće je pitanje:
> „Zdravo, kud si krenuo“, šta te briga kud sam krenuo, to je moja
> privatnost,
> ne možeš da pitaš čoveka u Briselu: „Zdravo, kuda ste pošli“. Ne
> možeš ti,
> kao u nekadašnjoj kafani Zora, a sad u nekoj drugoj kafani, kad neko
> naruči škembiće, da uzmeš sredinu od hleba i umočiš mu u tanjir,
> jebote! Pa
> to je smak sveta (smeh). Te dragocenosti zbog kojih život ovde ima
> prednost,
> pre svega količina slobodnog vremena, koje možemo da posvetimo sebi
> i
> drugima, svojim bližnjima, ta bliskost koja može da te nervira, da
> ti smeta,
> sve to dobija puno svetlo, ako ga gledaš odnekud sa zapada.
>
> Da li mislite da je Beograd u
> opasnosti da to u
> narednom periodu izgubi?
>
>
> Ne može da izgubi. To je stvar mentaliteta, a mentalitet se strašno
> sporo
> menja. Taj spoljnji namaz kafića, prejake muzike, da se ne bi
> razgovaralo,
> ispijanja kafa u jednom srku, mesinga, mahagonija i stakla – to je
> sve samo
> namaz. Sve te sprave koje pokušavaju da zatrpaju unutrašnju
> prazninu, sva ta
> količina muzike… U moje vreme muzika je bila samo s bandera i
> zvučnika. K'o
> drukčije kaže, kleveće i laže, osetit našu će pest (smeh). Pa su se
> onda
> pojavili prvi gramofoni, češki surpafon, I onaj ko je imao taj
> gramofon
> i tri-četiri ploče, bio je glavni na žurevima jer je puštao muziku.
> Dobijao
> je najlepšu devojku i piće.Kod di-džejeva je uvek isto, izgleda. Pa
> da. I
> onda mu ti pokažeš ovako prstom, što je nemoguće s ovom spravom
> (muzički
> stub, koji svira u pozadini, prim. ur.), to znači “nešto lagano” i
> on onda
> pusti lagano, da bi ti ribu mogao da odguraš prema kupatilu i da se
> ljubiš na
> ivici kade, koja čini samo klonk, klonk jer je tučena i nikada nije
> bila
> stabilna.
>
> Znači, vi odgovorno tvrdite
> Beograđanima da je
> njihov grad najbolje mesto za život na planeti?
>
>
> Apsolutno. I u ovom trenutku je najbolji. Dođi da vidiš
> (izlazimo na terasu,
> prim. ur.). Evo, klasično beogradsko neimarsko ili
> čubursko dvorište. Imaš
> lipu, imaš česmu, s majmunom, kojeg je komšija doneo iz
> Amerike, a imaš i
> šupu. A iz ove zgrade te gledaju kao arheološku
> iskopinu. Još moja kuća malo iskače
> jer, kad se direktno iz dvorišta ulazi u sobu, to je
> idealno. Tako se
> prebacuje gibanica, evo ovaj ovde pored, zidar u penziji,
> ima kiseo kupus, pa
> mi daje glavicu, za sarmu.
>
> U kakvim ste odnosima sa svojim
> porocima?
>
>
> Što bi rekao pokojni Ljubiša Jocić, bio sam sve, samo
> nisam bio lezbejka (smeh).
>
> Šta to tačno znači, u vašem
> slučaju?
>
>
> To znači da imam sve poroke, osim kockanja. To mi je
> izuzetno dosadno. Često
> me vode u razna kasina po svetu i domaćini mi daju gomilu
> žetona da igram. Ja
> odmah sve izgubim, sednem, naručim crno vino i gledam taj
> svet. Naročito je
> lepo u Visbadenu, gde gledam fotografiju Dostojevskog za
> kockarskim stolom, a
> ispod njega je taj kockarski sto za kojim je sve
> izgubio.Svakog od poznatih
> poročnih ljudi bije glas da je ovo ili ono.
>
> Vas bije glas da ste alkoholičar.
> Kako se nosite s
> tim?
>
>
> Pre svega, šta je alkoholičar? To je čovek koji pije
> više od svog lekara (smeh).
> U vreme neizdrživog terora laži, osetljivije prirode
> umetnika, koje nisu to
> mogle da podnesu, a pod izrekom da pijanca i bog čuva,
> bili svi pijanci.
> Neverovatna plejada genijalnih ljudi koji su svi pili. Od
> Zuke Džumhura, slikara
> Slave Bogojevića, mačiste Branka Radičevića, Libera
> Markonija, da ne nabrajam
> dalje.To je plejada pijanaca. Jednog dana, kad je Brana
> Crnčević došao kod
> Branka Pešića, koji je bio član CK, ovaj ga je ponudio
> viskijem, a Brana mu
> kaže da više ne pije. Onda mu je Branko viknuo: „Ima
> da ga popiješ, kako ću
> te treznog vaditi iz zatvora!“
>
> Da li alkohol doživljavate kao
> vaš drug of choice ili
> kao nešto što vam se nakačilo usput?
>
>
> Meni je alkohol deo rituala. On je neka divna vrsta
> bekstva u nirvanu. Tako
> da, kad me ljudi pitaju da li sam čitao neku knjigu, ja
> kažem možda, jer
> sedim u kujni, pijem i čitam i na kraju ne znam da li sam
> je uopšte pročitao.
> Najbolje je piti u kujni, to je moje iskustvo. Krevet je
> blizu, niko te ne
> vidi, nema nikakve frke. Jedino što je opasno je što se
> posle izvesne
> količine alkohola u meni razbudi strašna nežnost prema
> prijateljima po svetu
> i onda pijan okrećem telefone i budim ih u po noći i
> verovatno nešto
> bulaznim, a oni zapanjeno slušaju. Tako da bi trebalo
> isključiti telefon pre
> pića. A sada su mi lekari zabranili i piće. To jest,
> nisu – lekari su
> neverovatni. Kažu ti onu čuvenu rečenicu: “Možete po
> jednu čašu posle ručka”.
> Jedna čaša mi apsolutno ništa ne znači. Meni je prva
> čaša neprijatna. Od prve
> se namrštim, od poslednje se napijem, ima ta čuvena
> rečenica. A onda je jedan
> lekar koji me poznaje, pokojni Paolo Valenti, napisao
> jedna čaša posle ručka,
> a dole je napisao: “Ne sme se uštedeti za litar”. Ne
> piješ nedelju dana, a
> onda popiješ litar jer si uštedeo (smeh). Inače,
> Arapima religija zabranjuje
> piće, a meni žena. Došao sam do ideje da se osnuju
> sigurne kuće za muškarce.
> Ima mnog muškaraca koje biju žene. Žene ti zabranjuju
> da piješ i pušiš, žene
> ti zabranjuju druge žene, mešaju ti se u ljudska prava.
> Sigurna kuća za
> muškarce, u stvari, već postoji – to je
> kafana.
>
> Ako je već alkohol legalan, da li
> bi marihuana
> trebalo da bude legalizovana?
>
>
> Ja mislim da. Pazi, probao sam sve vrste droga, pisao sam
> neku knjigu u
> Njujorku i onda sam morao da se upoznam s raznim stvarima.
> Marihuana je
> sasvim bezazlena, ona je ništa manje štetna ili korisna
> od duvana. Jedino što
> otvara put do kokaina, koji takođe nije preterano
> štetan, ali se iz kokaina,
> kad prestane da deluje u normalnim količinama, ide pravo
> u heroin, a onda je
> gotovo. Inače, maihuana je baš lep, sanjalački
> duvan.Odlično. Jedne
> godine, bili Zuko Džumhur i ja u Dubrovniku, zimi. Tamo
> je bio atelje Milovana
> Stanića, čuvenog slikara. On
>
> je slikao u zidinama i atelje mu je bio pun gostiju,
> pogotovu kada je zima,
> kad nema kuda da se ide. I došla su dva Amera s ruksacima
> i dugim kosicama. I
> sedimo mi tako i smotaju oni tako neku cigaru od nečega i
> daju Zuki i meni.
> Zuko zapali i povuče – ništa. Da meni, ja povučem
> –
>
> ništa. On pita: “Je l’ tebi djeluje ovo?”, a bio je
> hašiš; ja kažem: “Ne, a
> tebi?” “Ni meni”, kaže
>
> on, ajmo još jednom. Ponovo mi duvamo i ništa. I Zuko
> kaže Milovanu:
> “Milovane, daj ti nama dvije loze, ovo je za oficirsku
> djecu” (smeh).
>
> S obzirom na to da ste dokazani
> poznavalac ženske
> duše, hteo sam da vas pitam nešto o
>
> muškoj. Koliko je seksualna iživljenost bitna za
> pravilan razvoj muškarca?
>
> Mora da je doživi u
> izvesnom periodu života sigurno, da bi bio normalan, a to
> je strašno teško. I
> strašno komplikovano. Najpre, komplikovano je reći
> devojci ili mladoj ženi s
> kojom si u krevetu da nikad nisi imao ženu. A onda, taj
> prvi neuspeh može da
> te odvede u osećanje da si impotentan, koje može da se
> završi ili kobno ili
> genijalno, da postaneš neki genijalac, dok te ne uhvati
> neka iskusna riba i
> kaže ti: samo se ti opusti i pusti me da
> radim.
>
> Da li postoji trenutak koji je
> potpuna suprotnost,
> da muškarca bude sramota da kaže s koliko je žena
> spavao? Da li postoji
> gornja crta?
>
>
> Ne, ne. To je uvek afirmativna stvar i to čak privlači
> žene, koliko ja znam.
>
> Na koji to nivo dovodi ljude u
> odnosu na naše
> životinjske prijatelje?
>
>
> Gledaj na to kao da je najlepša stvar na svetu, nikako ne
> može biti
> životinjska. To je nešto najlepše što može da ti se
> desi u životu. Šta je
> umetnost nego stalni vapaj za neuzvraćenom ljubavlju.
> Stalno vičeš: vidite
> kako divno pišem, volite me, volite me, volite me kako
> slikam,
>
> volite me kako pevam, ja sam najbolji, volite me! I stalno
> čezneš za
> ljubavlju. A šta je krunisanje ljubavi? To je krevet. E,
> onda nailaze razne
> druge stvari, tupost, dosada, uobičajene navike i
> rečenica: “Opet si sinoć
> pravio budalu od sebe”.
>
> Rečenica samom sebi u
> ogledalu?
>
>
> Ne, nego rečenica koju ti kaže žena. Tvoja prva ljubav,
> koja je igrala bosa
> po kiši, na Savi, na splavu. Ona koja je pila s tobom
> zajedno, ponekad čak i
> više. Ona odjedanput počinje da mrzi Savu, ne voli te
> što piješ, kaže: ti si
> me navukao, bitango. Jer, odjedanput, Sava se postavlja
> kao suparnica kojom
> može da doplovi neka nova devojka koja će igrati bosa na
> kiši.
>
> Da li su žene nesigurnije od
> muškaraca kad je reč o
> muško-ženkim odnosima?
>
>
> Ne, one su superiorne. Ja nisam osvojio nijednu ženu,
> nikada u životu. Uvek
> su one mene.
>
> Bez obzira na to, trebalo bi sebe da
> smatrate alfa
> mužjakom ljudske vrste. Na teritoriji bivše
>
> Jugoslavije.
>
>
> Ma kakav alfa mužjak. Bednik. Koliko sam se samo
> ponižavao i šta sam sve radio
> da me primete (smeh).I šta se desi kad vas
> primete? Vidi, oni lepi, oni
> se ujutru probude, stanu pred ogledalo, rašire nozdrvu i
> kažu: “Što bih ja
> delio ovu lepotu s nekim”. On se gleda s oduševljenjem,
> obuče se divno i ide
> kao spomenik lepoti. A mi ružni moramo da budemo
> duhoviti, da se
> proslavljamo, da gutamo vatru, da klečimo i da molimo da
> nam daju. Moramo da
> idemo i u ratove, čak! I opet je neizvesno!
> (smeh)
>
> Žene umeju da kažu da ta lepota
> koja je njima bitna
> dolazi iznutra.
>
>
> Auu, slušaj, da ti kažem, može muškarac da bude Lav
> Tolstoj i da ima
> sedamdeset godina i da leži u ligeštulu pored lepotice
> od osamnaest, koja
> obožava njegovu pamet. Ali, kad iz plićaka izađe
> banjino koji nosi
> suncobrane, posut kratkim dlačicama, nabreklih mišića,
> nema te mudrosti, te
> pameti, te slave Vudija Alena koja će nju sprečiti da
> poželi takvog tipa.
> Zamisli Vudija Alena u ligeštulu, ta nakaza –
> intelektualac (smeh).
>
> Kako je bilo izlaziti na kraj sa
> armijom
> obožavateljki u analognom
> Beogradu?
>
>
> Ma nisam primećivao, čoveče, da me neko voli. Ima
> slučajeva kada u nekom društvu
> vidim neku od tih lepotica iz davnih vremena koja ni
> kaže: kako sam ja bila
> zaljubljena u vas šezdeset prve, nosili ste beli
> džemper, kao Dilan, Tomas.
> Ja joj kažem: gospođo što mi onda niste
> rekli, bio sam najnesrećniji,
> najusamljeniji
> momak na svetu.


----------------

lp, borivoj
http://budan.blog.hr/

Oznake: umjetnost


- 08:26 - Komentari (6) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.

< lipanj, 2015 >
P U S Č P S N
1 2 3 4 5 6 7
8 9 10 11 12 13 14
15 16 17 18 19 20 21
22 23 24 25 26 27 28
29 30          

Ožujak 2016 (4)
Veljača 2016 (4)
Siječanj 2016 (8)
Prosinac 2015 (11)
Studeni 2015 (10)
Listopad 2015 (20)
Rujan 2015 (18)
Kolovoz 2015 (17)
Srpanj 2015 (24)
Lipanj 2015 (25)
Svibanj 2015 (25)
Travanj 2015 (25)
Ožujak 2015 (26)
Veljača 2015 (21)
Siječanj 2015 (27)
Prosinac 2014 (29)
Studeni 2014 (25)
Listopad 2014 (28)
Rujan 2014 (21)
Kolovoz 2014 (26)
Srpanj 2014 (28)
Lipanj 2014 (23)
Svibanj 2014 (26)
Travanj 2014 (26)
Ožujak 2014 (26)
Veljača 2014 (23)
Siječanj 2014 (25)
Prosinac 2013 (26)
Studeni 2013 (26)
Listopad 2013 (26)
Rujan 2013 (29)
Kolovoz 2013 (25)
Srpanj 2013 (17)
Lipanj 2013 (22)
Svibanj 2013 (28)
Travanj 2013 (26)
Ožujak 2013 (27)
Veljača 2013 (27)
Siječanj 2013 (26)
Prosinac 2012 (21)
Studeni 2012 (27)
Listopad 2012 (28)
Rujan 2012 (27)
Kolovoz 2012 (23)
Srpanj 2012 (15)
Lipanj 2012 (22)
Svibanj 2012 (24)
Travanj 2012 (24)

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
OYO.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Uvodna poruka:

Poštovani Blogeri!

Objavljeni postovi:

Hvala svim znanim prijateljima i neznanim posjetiocima na komentarima na mom blogu!