** Budan.blog.hr ** Alternativa, zen filozofija, duhovne teme, haiku, poezija, umjetnost, vizije, mudrosti, razmišljanja, priče

10.04.2015., petak

Evanđelje, Razmatranja o novom zavjetu



EVANĐELJE: RAZMATRANJA O NOVOM ZAVETU - EMIL BOCK, URACHHAUS

Ulazak u Jerusalim je svečani slikoviti izraz ovog obrta, ove velike peripetije. Do tada beše Hristos Spasitelj i PASTIR. Sad počinje da biva Borac i KRALJ.

EVANĐELJE

RAZMATRANJA O NOVOM ZAVETU

EMIL BOCK, URACHHAUS



Preveo s nemačkog jezika Slobodan Velicki

S originala prevedeno od 21.strane, pa nadalje



GOLGOTSKE TAJNE



ULAZAK U JERUSALIM I PROKLINJANJE SMOKVE



Evanđelja prelaze u njihovim poslednjim delovima uvek moćnije iz epskog stila u dramatski stil. Epos Hristovog delovanja uliva se u dramu Hristove sudbine. Hristos prestaje da čini čuda. On ne ide više kao učitelj, isceljitelj kroz redove ljudi, Njegova volja nije više da ljudima „čini dobro i da saopštava“, Njegova volja dobija novi sadržaj. Hristova volja prelazi u napad protiv čitavog sveta: drama počinje burnim korakom.

Ulazak u Jerusalim je svečani slikoviti izraz ovog obrta, ove velike peripetije. Do tada beše Hristos Spasitelj i PASTIR. Sad počinje da biva Borac i KRALJ.

U drami koja se sad razvija, oblikuje se pozadina jednog najdramatičnijeg i najpotresnijeg duševnog događaja čovečanstva: nagli preokret narodnog štimunga OD OSANA ! KA RASPNI GA ! Samo nekoliko dana odvajaju od časa, kad tu oduševljeni narod kliče Onome, koji jaše na magaretu: „Neka je hvaljen ko tu dolazi u ime Gospoda, Osana na visini ! i od onog drugog časa, gde pred palatom Pilata fanatično mnoštvo istog naroda uzvikuje: „Paspni Ga, raspni !“ Ovde se srušila duša naroda iz najviših visina u najdublju provaliju. Kao Osana tako i poziv na razapinjanje izražavaju duševno stanje onih samih onih koji viču. Na putu, koji je posut palmama nalaze se ljudske duše, kije su se opijene oduševljenjem i skstazom podigle iznad njihovih tela naviše u visine, sa kojih kliču: „Osana na visini !“ Pred Pilatovom palatom nalaze se duše, koje su se srušile nazad u ponor tela, od koga, polazeći, primećuju samo čulnu obmanu; oni su na zemaljski krst, na krst zemaljskog tela, prikovani čvrsto ekserima, kad izbacuju iz sebe poziv na smrt i na krst.

Isprva su duše sasvim velike i bogate, potom su sasvim male i siromašne. Mi slutimo u tom preokretu narodnog štimunga jedno sažimanje i i veliko osiromašenje svesti, koje se u čovečanstvu vršilo od pravremena , pa na ovamo. Svest čovečanstva u prošlosti, bogata na ekstazama i vizionarskom gledanju živi u poklicima Osane; osiromašena svest čovečanstva sadašnjice, koja dostiže još samo čulni svet, živi u pozivu za razapinjanje.

Čime u dušama ljudi iz Jerusalima biva ostvaren ovaj potresni preokret, pad iz kličućeg oduševljenja u fanatičnu mržnju? Ključ ove zagonetke leži u sceni, koja u oba prva Evanđeljka sledi neposredno posle ulazka u Jerusalim: proklinjanje smokvinog drveta. I tek pošto nam ova, po sebi tako zagonena scena postane ključ njene međusobne zavisnosti, počinje i njen vlastiti smisao da svetli.

Mi vidimo Hrista kako pristupa smokvinom drvetu, no koje ima samo lišće, a ne nosi nikakve plodove. Markovo Evanđelje dodaje k tome izričito: „jer još ne beše vreme smokvama“ (Mk. 11.13); Luterov prevod „jer još ne beše vreme, da trea biti smokava“, samovoljan je i uvodi u zabludu. On vodi poreklo iz shvatanja, da se radi, kao samo po sebi razumljivo, o fizičkim događajima. Grčka rečenica ostavlja stav otvorenim, da li „još ne“ ili „ne više“ beše vreme smokava. I sad kaže Isus smokvinom drvetu, koje ne nosi nikakvih plodova: „Nikad niko od tebe roda ne jeo!“ Isus hoda dalje s učenicima, koji su primili ove reči. U Jerusalimu se povećava strogost, koja je već ležala u onoj reči upućenoj smokvi, u herojskom delu Čišćenja Hrama. Idućeg jutra dolazi Isus putem k gradu i k Hramu ponovo s učenicima i prolazi pored smokvinog drveta. Petar izgovaraono što svi vide: „Ravi, gle, smokva što si je prokleo osušila se“ (Mk. 11.21). Isus govori potom u nastavku učenicima o tajni vere koja bregove premešta. To je sad, zaista, na prvi pogled, jedna od najčudnovatijih i najnerazumljivijih priča u Evanđeljima. Tražimo li realitet scene isključivo n afizičko-čulnoj ravni, to stojimo pred jednim retkim mirakulom, o kome ne možemo da saznamo, iz kog razloga treba da je to Isus učinio, zbog koga čak osećamo, da to nije samo čista samovolja, već i potpuna nepravda. Jer fizičko shvatanje scene mora da ovu sebi više ili manje predstavi, kao da je Isus prokleo smokvu za kaznu zato, što nioje donela ploda i kao da bi bilo sušenje drveta posledica ovog proklinjanja. Ali šta može drvo da učini, kad nije bilo njegovo vreme za donošenje ploda?

Naknadno teološko razmišljanje moraše sebi uvek iznova da prizna , da mu je priča ostala bez smisla. Tad se zbog te nevolje verovalo da se našao izlaz, kad se mislilo, da se otkrilo u Lukinom Evanđelju, koje ne spominje priču o smokvi, jedno veoma poučno paralelno mesto. U 13.-om poglavlju Lukinog Evanđelja stoji sledeće Isusovo poređenje: „Jedan čovek imaše smokvu usađenu u svom vinogradu, i on dođe da traži roda na njoj, i ne nađe. Onda reče vinogradaru: Evo treća godina kako dolazim i tražim roda na ovoj smokvi, i ne nalazim. Poseci je, zašto da uzalud zemlju zaprema? Vinogradar mu odgovori: Gospodaru, ostavi je još za ovu godinu, dok okopam oko nje i obaspem gnojem; pa ako rodi, dobro, ako li ne, ieći ćeš je na godinu. (Lk. 13.6-9). Isto što kod Mateja i Marka biva saopšteno kao delo Isusovo, nalazimo kod Luke predstavljeno kao poređenje Isusovo. Liberalna teologija, kod koje se o tom radilo, da predstavi nastanak priča o čudima kao legendarnom stvaranju, izvuče sledeći zaključak: poređenje je istorijsko, čudo je iz poređenja nastala legenda. Ulepšavajuća i preterujuća „Fantazija opštine“ pravi jedan mirakulozni postupak iz podučavajućeg govora, koji je Isus jednom održao. I s tim se verovalo, da se u opšte pronašao jedan princip objašnjenja o nastanku čudesa: možda su mnoge od ovih priča o čudesima na ovaj način nastale iz poređenja.

Ovakve teološke metode, i ako bi toliko frapirajućeg i uviđavnog ponajpre mogle da imaju, ne vode k objašnjenju, nego k razbijanju Evanđelja. Postoje dva dela Evanđelja, poređenje i čudo: prvo se razume, drugo ne; izbriše se drugo i čovek sebe obmanjuje o izvršenom razbijanju Evanđelja, kada se objasni, tada oba dela treba da budu i tako i tako samo jedno i isto. Ali, ako se u Evanđelju nešto ne razume, to ne sme da bude nikakav razlog, da se taj deo Evanđelja izbriše. Ta, pošto nerazumevanje može – s vašim dopuštenjem – da bude zasnovano i u nepoučenom ili u poučenom čitaocu, to ne treba da bude stavljeno na teret Evanđelja.

Ovde naznačeni način teološkog posmatranja zasniva se u osnovi na materijalističkim pretpostavkama. Ono, naime, ostaje nerazumljivo samo toliko dugo, dok nismo u stanju da u tome ugledamo, umesto jednog fizičkog zbivanja jedno duhovno zbivanje. Ta, upravo to, da postoji uporedo jedno pored drugoga to čudo kod Mateja i Marka, kao i poređenje kod Luke, trebalo bi zapravo da doprinese jednom sasvim drugom zaključku: Ako nešto istovetno ili slično jednom biva tako ispričano da Hristos to u jednom delu, u jednom događaju, a drugi put da to u rečima, u poređenju dovodi do predstavljanja, to mora da u stvarnosti leži nešto opšteljudsko. Ovakav način posmatranja primenjuje Rudolf Štajner u svojoj knjizi „Hrišćanstvo kao mistična činjenica“, gde on govori o proklinjanju smokve kao o jednom primeru čudesnih dela Isusa.

Već jedno tačnije bacanje pogleda na egzaktan način predstavljanja u Evanđeljima vodi k tome, da otpada čitav niz ogrubljivanja. Evanđelje ne kaže i u opšte da Isius proklinje smokvu. Ono ni jednom ne pokazuje, da Isus podiže neku primedbu.On izgovara samo jednu reč, kroz koju objašnjava stanje, u kome nalazi smokvu, za trajno. Drvo je bez ploda. Tako to treba da ostane.

Oba puta je to jutro, kada Isus s učenicima posmatra smokvu. Jeli to fizičko gledanje, ili nadčulno na onom prelazu iz noćne u dnevnu svest? Sledimo samo jednostavno napredak iz od opažanja jednog do drugog jutra, svejedno, kojoj ravni pripadaju ova opažanja, to vidimo jedno pojačavanje: najpre vidi Isus drvo bez plodova, potom, zatim ga posmatra s učenicima, bez života. Reč, koje govori Isus ne treba uopšte da tako posmatramo, kako deluje ovo pojačavanje, makar da i reči Petrove („smokva što si je prokleo osušila se“) izgleda da to hoće da predstave.Reči Isusove mogu da isto tako dobro da znače, da Isus saznaje, kako je drvo unutra u jednom procesu. Najpre vodi proces k neplodnosti, u daljem će voditi k odumiranju. Šta čini Isus kroz svoje reči, jeste potvrđivanje i pečaćenje procesa, u kome drvo stoji i bez svega toga. Odumiranje drveta je u skladu s voljom Hristovom.

Grubo-fizičko predstavljanje smokvinog drveta i njegovog proklinjanja potiče odatle, da su u prošlim stolećima i poslednji ostaci stare slikovite duhovne svesti izgubljene i zaboravljene. Za ranija vremena bejahu slika i reč „smokva“ kao jedna misterijska runa. Može se osećaj, koji se s time povezivaše, još uporediti s osećanjem, koje ljudi još imaju, a u kojima je još nešto od starih germanskih prirodnih određenja živo, s slikom i pojmom smreke. Treba se setiti samo na „Otkrovenja smreke“ od Bruno Willesa, ili na neke priče od Hermana Lensa. Šta znači smreka za Germane, bodhi – baum za Induse, to znači smokva za svet Biblije. To je drvo starog doživljavanja u meditaciji, drvo starog gledanja.

Kad Filip vodi Natanaila prilikom pozivanja učenika k Isusu, odgovara Isus na pitanje Natanaila „Odakle me poznaješ? – Isus mu odgovori: Pre nego te pozva Filip, video sam te kad si bio pod smokvom.“ (Jn.1.48) To znači , da je Isus poznavao Natanaila iz duhovnog zapažanja; kad je Natanailo boravio u meditativnom udubljivanju u duhovnoj oblasti napustivši telo, tad ga beše sreo. Natanailo ne dolazi kao početnik duhovnog stremljenja k Isusu, on je na svome putu postigao onaj stupanj, koji je bio označen imenom „Izraelca“, onaj stupanj, na kome lični duh postaje jedno s duhom naroda: “Evo pravog Izrailjca, u kome nema prevare“(Jn. 1.47)

Sedenje Natanaila „pod smokvinim drvetom“ može se uporediti s sedenjem Bude „pod Bodhi drvetom“, kad mu je bilo dato veliko prosvetljenje. Moramo sebi da pretpostavimo duševni proces onako, kako se odigravao u onim predhrišćanskim meditacionim doživljajima. Onaj ko je utonuo u duboku meditaciju osećaše svoje vlastito duševno biće, kako je izašlo iznad fizičkog tela napolje i kako se raširilo i raste i postaje kao veliko drvo. On gledaše sebe ispod svetskog drveta, i kao plodove drveta, za koje je bio udostojen da ih ubere, učini mu se sve, što je u meditaciji dobio kao duhovne slike i duhovna otkrovenja. U oblasti duha, a ne na fizičkoj Zemlji našlo se stvarno smokvino drvo i njegovi plodovi. To ne isključuje, da je indijski ili izraelski duhovni učenik postavio sebe zbog meditacije i u spoljašnjem smislu pod jedno od svetih drveta, pod koje je seo. Tad mu pomaže eterično drveta da dođe pod duhovno drvo. Nisu li pak, na primer, i keltski Druidi vršili svoje službe prilikom prinošenja žrtava, pod svetimdrvetom.

Branje plodova smokvinog drveta beše uvek stvar ekstaze, koja čini suštinu predhrišćanskog duhovnog života, „starog gledanja“. I ne samo pojedini meditant, već su čitave grupe u narodu dolazile kroz predhrišćanske Kultove do takvih stanja svesti, da su imali ekstatična gledanj, branja sa smokvinog drveta. Iz takvog jednog doživljaja vodi poreklo poklik naroda: Osana, kod ulaska Isusa u Jerusalim. Čime je bila uplivisana ekstaza svesti naroda?

Slika Onog, koji jaše na magaretu, po sebi i za sebe sasvim neupadljiva, delovaše kao fizički postala vizija, na kojoj se zapalila jedna vizionarska svest. Ta, ova scena beše objavljivalje i uobličavanje sudbine jednog proročkog Misterija, koji beše poznat u narodu i bio držan kao svetinja. Reč Proroka Zaharije življaše u dušama:

„Poklikni od radosti, kćeri Sionska.

Podvikuj od veselja, kćeri Jerusalimska!

Gle, dolazi ti kralj tvoj!

Pravedan je i pobeđuje,

krotak je; na magaretu jaše,

na magaretu, puletu magaričinu.“ (Zaharija 9.9)

Kad bi ova reč odjeknula na kultskim čitanjima, to bi se na tome probudila slikovita svest i narod gledaše šta beše čuo;zasvetlila bi vizija Mesije. Ista ova vizija se zapalila sada na fizičkom događaju, pri pogledu na čoveka, na čijem čelu, počev od sada, svetljaše jedna tako nepobediva volja. Šta činjaše Hristos kod ulaska u grad beše kao jedno čitanje o delu uspeha Svetoga Pisma i doživljaj Hrama proističe iz duša u psalmskom pokliču „Osana na visini“. S drveta smokve starog gledanja bere narod ovaj plod. Ali vreme starog gledanja je proisteklo. Ljudski gledno trebalo bi reći, da bi Osana –klicanje naroda za Isusa imalo da znači dobro delo i zadovoljstvo. Ali od sadsa važi još samo, što dolazi iz Ja, iz slobode i ne više ono, što potiče iz vremena pre Ja, iz bogatstva ekstaze. Evanđelje opisuje realno-dramatski, mora se samo slediti znaku vremena i upravo kod prelaza iz jednog razgovora u sledeći obratiti pažnju.

Još je vazduh pun odjeka kod klicanja: Osana na visini. Još biva rečeno od Isusa, da je On gladan, i da stupa pred smokvino drvo. Ova glad nije slučajna sitnica života. To stoji u međusobnoj vezi s onim, što se prethodno desilo: Uprkos klicanja Osane, Isusova duša je usamljena. Šta narod doživljava i daje ne može Ga zasititi.

Isus vidi smokvino drvo bez plodova. Ta, neka bi i narod još klicao, vreme smokava je prošlo. A i ono takođe NE TREBA više da bude. Nešto novo treba da počne. Ovde dodirujemo novu svetsku volju Hristovu. To je neizbežno. On hoće, da u duši naroda usahne ono, što još živi od drveta starog gledanja. Ali kroz usahnjivanje smokvinog drveta nastaje iz Osana -Raspni Ga ! Sam Hristos je taj, koji potresnu pertubaciju u štimungu naroda hoće i ostvaruje: to je tajna prokletstva amokve. Ali Hristos ne donosi staro do propadanja, bez da zasadi novo. Kad Petar kaže sledećeg jutra: „Ravi, gle, smokva što si je prokleo osušila se“ , tu govori Hristos o tajni verovanja. „Progovori Isus, i reče im: Imajte veru u Boga. U istinu vam kažem: Ako ko reče ovoj gori: Digni se odavde i baci u more, i ne posumnja u srcu svome, nego veruje da će biti kao što govori, biće mu.“ (Mk. 11.22-23)

Zašto je to tu? Zašto odgovara Isus Petru upravo s ovim rečima? Međusobna veza se može upoznati samo polazeći od tajne smokvinog drveta. Smokvino drvo je drvo starog gledanja. Vreme verovanja se uspostavlja, kad je isteklo vreme smokvinog drveta. Isto tako, kao što se od smokvinog drveta načinilo grubo-materijalistička predstava, tako su se često o veri obrazovale sentimentalno- duševne predstave, umesto duhovnih predstava. Vera je zrno semena u ljudskim srcima, iz koga izrasta jedno veliko drvo: „ Jer vam u istinu kažem da kad biste imali vere koliko zrno goruščino, i rekli ovoj gori: Pređi odavde tamo, ona bi prešla i ništa vam ne bi bilo nemoguće“ (Mt.17.20). Ali, zrno gorušičino, „Ono jeste najmanje od sviju semena, ali kad uzraste, veće je od svega povrća, i postane drvo, tako da prileću ptice nebeske i gnezde se na granama njegovim“. (Mt 13.32) To je novo drvo sveta, drvo novog gledanja. A vera ima snagu, da premešta bregove. Ovde nije mišljeno na nešto Mirakulozno-fizičko, već na ogledalnu sliku duhovnog doživljavanja.

Čovek je kroz stenovita brda fizičkog bitisanja odvojen od mora duhovnog sveta. Pogled na njega mu je zatvoren. On stoji, kao što kažu narodna usta, „kao vo pred brdom“. Počinje li da u ljudskom srcu raste semenka vere, razbija li to prilikom rasta stenjeokamenjenog srca, to se moraju brda rušiti u more, vidik postaje otvoren, gledanje biva rodjeno. Budi se novo čulo u ljudskim srcima, koje je u stanju da prodre unutra u duhovnu oblast s druge s druge strane brda, u zemlju, za koju je u bajkama rečeno:

preko sedam brda,

kod sedam patuljaka.

Kao što je Luter rekao – izreka se može čitati još i danas u Vartburgu, na vratima sobe, u kojoj Luter prevede Bibliju – „Vera je jedno novo öulo, daleko iznad svih pet“. Pet čula vide samo kamenito brdo, oko vere gleda skroz kroz brdo u zemlju iza brda. U drvetu verovanja stanuju ptice nebeske, svet carstva Andjela se otvara. Smokva se suši, drvo verovanja počinje da zeleni.

Ta u kom pogledu je Hristos govorio o pejsažu, kad je spomenuo brdo, koje je u stanju da se verom premesti? – To su jerusalimska brda, na kojima je grad iznikao, dakle ona brda, na koja se spustio Golgotski Misterijum kao svetsko-istorijski događaj posvećenja. Nije li ovaj breg, ova grupa bregova uzdignuta iz uzano-geografskih korena i nije li se bacila u more – u strujajuće etersko more, u tkanju vremena? – Jer tako Golgota nije samo jedan geografski pojam, već jedan stršeći breg, od koga se počevši za svakoga, koji se svesno pokreće na ovom Okeanu, pokazuje orijentacija?


lp, borivoj

Oznake: Obrazovanje


- 08:49 - Komentari (1) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.

< travanj, 2015 >
P U S Č P S N
    1 2 3 4 5
6 7 8 9 10 11 12
13 14 15 16 17 18 19
20 21 22 23 24 25 26
27 28 29 30      

Ožujak 2016 (4)
Veljača 2016 (4)
Siječanj 2016 (8)
Prosinac 2015 (11)
Studeni 2015 (10)
Listopad 2015 (20)
Rujan 2015 (18)
Kolovoz 2015 (17)
Srpanj 2015 (24)
Lipanj 2015 (25)
Svibanj 2015 (25)
Travanj 2015 (25)
Ožujak 2015 (26)
Veljača 2015 (20)
Siječanj 2015 (27)
Prosinac 2014 (29)
Studeni 2014 (25)
Listopad 2014 (28)
Rujan 2014 (21)
Kolovoz 2014 (26)
Srpanj 2014 (28)
Lipanj 2014 (23)
Svibanj 2014 (26)
Travanj 2014 (26)
Ožujak 2014 (26)
Veljača 2014 (23)
Siječanj 2014 (25)
Prosinac 2013 (26)
Studeni 2013 (26)
Listopad 2013 (26)
Rujan 2013 (29)
Kolovoz 2013 (25)
Srpanj 2013 (17)
Lipanj 2013 (22)
Svibanj 2013 (28)
Travanj 2013 (26)
Ožujak 2013 (27)
Veljača 2013 (27)
Siječanj 2013 (26)
Prosinac 2012 (21)
Studeni 2012 (27)
Listopad 2012 (28)
Rujan 2012 (27)
Kolovoz 2012 (23)
Srpanj 2012 (15)
Lipanj 2012 (22)
Svibanj 2012 (24)
Travanj 2012 (24)

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
OYO.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Uvodna poruka:

Poštovani Blogeri!

Objavljeni postovi:

Hvala svim znanim prijateljima i neznanim posjetiocima na komentarima na mom blogu!