** Budan.blog.hr ** Alternativa, zen filozofija, duhovne teme, haiku, poezija, umjetnost, vizije, mudrosti, razmišljanja, priče

25.08.2014., ponedjeljak

O Bogumilima




O BOGUMILIMA

Miloš Radojčić



I DEO



O poreklu bogumilstva

Iz Časopisa Upoznaj sebe broj 2/1935, Beograd



Pokušajmo da se unesemo u onaj značajni duhovni pokret u Srednjem veku, čiji su nam nosioci poznati pod imenom bogomila ili bogumila. Bogumilski religiozni duhovni pokret prelio se kao moćan val preko Evrope, donoseći prvu zoru duhovnoj slobodi u krajeve gde je skamenjena forma religije pretila da skameni jednom i samo čovečanstvo. Bogumili ili babuni Balkanskog poluostrva, patareni severne Italije, katari i albigensi južne Francuske samo su tri vrhunca istog vala. Ishodište pokretu je u X stoleću među Slovenima Makedonije i Bugarske. U toku XI i XII stoleća pokret se raširio među Grke, osvojio Bosnu (podrazumevajući i današnju Hercegovinu) i, u velikoj meri, severnu Italiju (osobito Lombardiju) i južnu francusku (tri glavna središta: Tuluz, Albi i Karkason). Ali je bgumila bilo i u drugim zemljama Evrope. Kao što se val širio s istoka na zapad, tako se i povlačio s zapada k istoku, u toku XIII, XIV i XV stoleća, suzbijan mačem i lomačom. Ugušen je bogumilski pokret u zemaljskom smislu, ali je on u duhovnom razvoju čovečanstva izvršio svoju veliku ulogu. To je renesansa pre renesanse i reformacija pre reformacije, i to duhovnija nego posle. To je prvi dar južnih Slovena čovečanstvu.



Kad se želi da se okarakteriše bogumilsko učenje ističe se obično petoro: dualizam u načelima sveta, nematerijalnost Isusova tela, opšte nepriznavanje crkvenih dogmi, odbacivanje svih spoljašnjih znakova vere, nastojanje da se Jevanđelje doslovno sprovede u život. Što se prvog tiče, protivnici bogumila, vaspitani manjeviše u apstraktnom dogmatskom raspravljanju o predmetima vere, optuživali su bogumile da dobro i zlo uzimaju kao dva ravnopravna načela koja su stvorila svet, da Boga i đavola stavljaju u isti red. Mesto toga bolje je pre svega uočiti opštu činjenicu da se bogumilska struja odlikovala naročitim zanimanjem za problem dobra i zla. Svi ljudi, svi narodi i sva vremena nisu podjednakom snagom osećali, kao neki teret na duši, veliko pitanje o poreklu zla, o suštini dobra i odnosu dobra prema zlu. Bogumilski pokret pokazuje pre svega, kako je u neko doba Srednjeg veka mnoge ljudske duše na zemlji zahvatilo to pitanje. To je i jedan od dubljih uzroka bogumila. Što se tiče njihovog odgovora na to pitanje, spoljašnji dokumenti ne presuđuju.. Treba imati na umu da u bogumila nije bilo dogmi nego slobodno poštovanje mlađih prema prema upućenoj braći. U slobodnim odnosima lako su se rađala i razmimoilaženja i odstupanja od pravog učenja. jedno takvo razilaženje, baš u pogledu na pitanje dobra i zla, opisuju nam protivnici bogumila kao veliko raskolje koje je zauzelo drugu polovinu XII stoleća, a na čelu su mu stajale dve najstarije i najštovanije crkve bogumilske: „dragovićka“ u Makedoniji i „bugarska“ u današnjoj Bugarskoj; prva kao da je zastupala bespočetnost zla a druga postanak zla iz nečeg što je ranije bilo dobro. Šta bilo da bilo, bogumili su smatrali sebe za borce na strani dobra. Uostalom sama bogumilska štiva uneće nam docnije i ovamo neku svetlost, a isto tako i u bogumilske nazore o Isusu Hristu.



Nepriznavanje crkvenih dogama i spoljašnjih znakova vere karakteriše bogumile kao nosioce duhovne slobode u ono doba, a to znači srazmerno slobodnog iživljavanja duhovnih i duševnih potstreka koji su tada strujali u razvoj čovečanstva u Evropi. Postoji duboka veza između kataraca i pojave trubadurske poezije, koja je cvala kako u svetovnim tako i u mističnim bojama u XII i XIII stoleće, i nije slučajno što verski romantizam krstaških ratova (kakvi da su spoljašnji povodi) traje za vreme dok je bogumilstvo najjače, od kraja XI do u drugu polovini XIII stoleća. Duhovnih veza ima i tamo gde fizičkih uopšte nema. Ali to nije sve. Morali bismo se osvrnuti i na druge pojave verskog preporađanja u samim zvaničnim crkvama, što se naročito jasno vidi na Zapadu, pa i na one biljke što nicahu u tajnosti, a čiji nam tek po neki cvet izbije u javnost, kao na primer, veliko delo Dantea. prednost dogmatizirane religije je ta što u najmanju ruku daje stabilnost i onda kad se autoritet crkve ne nameće više čovečanstvu kao sam od sebe uzvišenom uzoritošću i svetlošću njenih predstavnika na zemlji. Pokret kao bogumilski morao bi propasti čim popusti idealizam njegovih nosilaca, čim se stanu množiti kompromisi između Jevanđelja i banjskih prilika.



Bogumili su držali da samo njohova nauka predstavlja pravo hrišćanstvo, onakvo kakvo se sačuvalo na Istoku od vremena prvih hrišćana. Ta se nauka, vele, čuvala u tajnosti od doba kada ju stade progoniti zvanična crkva, koja okrete leđa čistom hrišćanstvu i to, kako reče jedan bosanski bogomil, još za vlade cara Konstantina. Bogumili nazivahu sebe samo hrišćanima – hristijanima – u Bosni krstjanima. Ostalo su nadimci kako su ih zvali drugi. Van Južnih slovena nazivali su ih i Bugarima i zanimljivo je spomenuti da se sve do danas održala u francuskom jeziku pogrdna reč „bougre“, kao nekakav spomenik divlje mržnje koja je davno nekad besnela ptotiv sirotih „bugara“. Bogumili su želeli da imenu „hrišćanin“ sačuvaju njegovo uzvišeno značenje. Svaki od njih nije se mogao zvati tako, nego samo ko se u samoodricanju, u težnji za savršenstvom pokazao dostojan Jevanđelja. Bilo je među bogomilima sigurno dosta ljudi koji su odgovaraliovom idealnom shvatanju, ma da, razume se, u velikom pokretu nije uvek moguće održavati istu visinu. Uopšt, kad god proučavamo neke velike ideale za kojima su težili ljudi, ne treba zaboravljati da broj velikih ljudi nije velik – ali ni to da u svim ljudima bez razlike živi ono najveće. U današnje doba, kad ljudima nedostaje čulo za osećanje uzvišenog, može se reći da su mnogi, poznati i nepoznati ljudi bili veći nego što se shvata. Uostalom, kad se radi u uticaju velikih ideala na razvoj čovečanstva, važnoja je često snaga prosvetljenih pojedinaca nego množina sledbenika. U doba kad je bogumila bilo najviše, ne beše od Crnog mora do Atlanskog okeana ni 4000 „dobrih krstjana“ – ali „vernika ima bezbroj“.



Pokušaćemo da razumemo bogumilstvo, koliko nam je za sada moguće. Pri tom treba poznavati i spoljašnje pojave, one kojima se zanima savremena povest, ukoliko se o njima sačuvalo podataka. Za spoljašnje gledište bogumilstvo nije lak problem, osobito što se tiče zamršenih političkih i religioznih odnosa u Bosni. Podaci kojima se raspolaže uglavnom su samo rasprave i optužbe protiv bogumila, a što to znači za objektivne istražioce ne treba ni pominjati. Za duhovno proučavanje dosta je nekad i najneznatnija crtica. Sve u svetu priča nam o svemu, i moglo bi se reći da smo samo mi krivi što nam se za to pričanje nije dovoljno razvio duhovni sluh.



II



Časopis Upoznaj sebe broj 2/1935, Beograd



Bogumilstvo je niklo u Južnih Slovena, ali je seme njegovo došlo sa Istoka. Još od prvog doba hrišćanstva nižu se na Istoku srodni religiozno duhovni pokreti. Da bismo bolje razumeli bogumile moramose osvrnuti i na te pokrete.



U II i III stoleće posle Hrista cveta gnostika (gnosis = znanje), poznata povesti poglavito iz protivničkih spisa, gde se od njenih učitelja spominje na primer Valentinos, Basilides, Saturninos, Markion. Gnostika je veličanstven pokušaj starog sveta, naslednika drevnih misterija i velikih grčkih filozofa, da svojim duhom primi Hrista. U gnostici hrišćanstvo postaje mudrost a Hristov čin na zemlji kruna svih ranijih božanskih misterija. – Hristov duh nije nešto što se posle hristova života na zemlji moglo u čovečanstvu ostvariti odmah. Hristov je nešto čemu čovečanstvo treba tek da teži, dogod bude živelo na zemlji, a potpuno ostvarenje njegovo biće ostvarenje onog smisla radi kojeg čovečanstvo uopšte postoji. U svemu što ljudi stvaraju na polju lepote, istine i dobrote može se u klici naći Hristov duh, a ni u jednom pokretu ili zajednici ne vlada on savršenoj snazi i čistoti. – Tako je i s gnosticima. Može se reći da je duh njihova nastojanja više duh starih misterija nego duh čina Hristova. Gnostici traže znanje zašto i kako je Hristos došao na zemlju, jer se ne zadovoljavaju verovanjem, što je pre svojstveno judejskom nego helenskom duhu. U svojim središtima gnostičari živom reči i donekle pisanjem obrađuju naročito razvoj sveta od početka, iz nedara Božanstva, dakle razrađuju u neku ruku ono što sažima početak Jovanova jevanđelja.



U III stoleće javlja se manihestvo, pokret što osnova jedna snažna ličnost, Mani (Manix, Manihej). Kao dvanaestogodišnjem dečaku, Maniju, babilonjaninu poreklom iz Persije, javlja se duhovni vesnik El Tavan i upoznaje ga s njegovim životnim zadatkom. Mani proniče svojim vidovitim pogledom brzo u mudrost gnostike, pa u tajne drevnih misterijskih svetišta Persije, Haldeje, Misira, skitskih naroda itd., stupa u vezu i sa istorijskim hrišćanstvom, a na dalekom putovanjuupoznaje i budizam. U njemu se tako našla na kupu stara mudrost gotovo sveg čovečanstva i on tad stupa javno kao vesnik Istine; kao onaj što razotkriva tajne čuvane u svetištima od sinje davnine, kao glas Duha istine koga beše obećao Isus Hristos, po rečima Jovanova jevanđelja: „A kad dođe on, Duh istine, uputiće vas na svaku istinu; jer neće od sebe govoriti što čuje...“ Ne misli Mani da je on najveći Božji izaslanik kome Isus beše tek preteča, kao što mu podmeči neki, koji ga ne behu razumeli. – Mani silazi u svet u času kad se nepovratno ruše i poslednji zidovi hramova koji nekad behu najviša slava i svetinja, i on želi da spase tu svetinju ulivajući u nju kap krvi Hristove. Pri tom stoji na još široj osnovi od gnostike – u duhu što u sebi miri šarenilo vascele istočnjačke mudrosti, a pre svega u duhu persijskih svetilišta kojima je težište u dubokim tajnama dobra i zla. U 33 godini života bi Mani osuđen na smrt od persijskih maga. Živom bi mu koža oderana pa ispunjena travom a oderano telo raspeto pred vratima grada Džondišapura. Posle ove mučeničke smrti nauka se poče naglo širiti po Persiji i svoj rimskoj imperiji, a kasnije dalje na istok, preko Turkestana, Mongolije,...do Kitaja. U Sredozemlju iščeze manihejstvo u VI stoleće, suzbijeno od istorijskog hrišćanstva; na bližem Istoku satroga u VII veku islam; na dalekom Istoku traja do XII veka i nesta konačno u budizmu.



Skoro sasvim iza pozornice povesti stoje masalijani ili molitvenici. Za njih se kaže da su većinom živeli, manjeviše tajno, u raznim manastirima kao monasi, vodeći asketski život i neumorno udubljivajući se u mistična viđenja. Zato su ih nazivali i maštaocima. Smatra se da ih je bilo već u VI stoleće u Siriji; na Balkanskom poluostrvu pominje ih se mnogo docnije. Uopšte, masalijanstvo daje manje utisak spoljašnjeg religioznog pokreta, koliko jedne stare tajne struje istočnog hrišćanstva, duhovno srodne gnostici i manihejstvu, koja je svoja nastojanja upirala na unutarnji svet.



uskoro posle pobede islama nad prostranim persijskim carstvom, kad i manihejsrvu dođe kraj na izvoru mu, pod kraj VII stoleća, javljaju se u Jermenskoj pavlićani (paulikijani). Za razliku od molitvenika pavlićani istupaju šire u spoljašnji svet. Njihovi pravoslavni savremenici smatraju ih za manihejce, a to bi bio znak za njihovo manihejsko poreklo. Pavlićani su zaista u duhovnom srodstvu sa manihejcima, ali oni ne zidaju više na onoj širokoj osnovi koja obuhvata razna nasledstva starih vremena, nego na osnovi istorijskog hrišćanstva. Apostola Pavla nazivaju rado svojim osnivačem, tog visoko posvećenog propovednikaHristove dobre vesti narodima van Palestine, osobito u Maloj Aziji i na Balkanskom poluostrvu. Apostol Pavle ne poznavaše Hrista telesno, nego posle vaskrsenja, duhovno, sa puta u Damask, i za sebe mogaše govoriti: „Sa Hristom se razapeh. I ja više ne živim, nego živi u meni Hristos.“ U duhu ovakvih reči nastojahu pavlićani da neguju hrišćanstvo – onako kako su najbolje znali i umeli. Najjače je pavlićanstvo u IX veku. Tada koren hvata i na Balkanskom poluostrvu.



Za sve ove struje i pokrete kaže se obično, otprilike, i ono što je na početku navešteno za bogumile: dualizam u načelima sveta, slobodno proučavanje religioznih izvora mesto ofraničavanja na dogme, nepriznavanje spoljašnjih znakova vere i nastojanje da se živi hrišćanski, bez spoljašnjeg sjaja, često strogo isposničkim životom itd. U naše doba, najčudnijih protivurečnosti, kad mnogi ljudi prisvajaju materijalističko shvatanje istorije (a ne vide da takvo shvatanje, ako je dosledno, ruši smisao onih etičkih ideala, radi kojihsu i nastojali da prisvoje to shvatanje) rado se ispituje prošlost pod uglom materijalizma i naglašava za sve ove struje, pa i za bogumile, njihov „socijalni“ karakter. To naglašavanje je opravdano, ali trebalo bi da proističe iz svestranog razumevanja prošlosti, ne samo u pogledu spoljašnjih činjenica i apstraktnih pojmova skrojenih po sadašnjosti, nego u pogledu duha same prošlosti. Čovekoljublje jedna je od najlepših strana starih hrišćanskih pokreta. Ali da bi nauka o prošlosti bila istinita u dubini a ne samo na površini, mora se osnivati na uživljavanju u prošlost, u atmosferu njenu, u duh, dakle i u ona shvatanja koja su nekad živela u čovečanstvu. U tom pogledu, strogo rečeno, današnja nauka uopšte ne izlazi iz sadašnjosti, ne dopire do prošlosti. tako je i sa bogumilstvom. Ono se ispituje kao povest hemije, kad bi je pisali ljudi koji ne razumeju prirodnu nauku.



Pomenuti religiozni pokreti dadoše seme iz kog planu bogumilstvo, čim seme pade na slovensko tlo. U IX veku bavio se u Jermenskoj neki izaslanik vizantijskog cara i tamo se sastajao sa pavlićanima. Od njih ču da će “neke iz svoje sredine poslati u Bugasku da odvrate puk od prave vere i navabe na njihovu veru. Oni su se uspehu nadali jer je onda propovedanje Božjeg slova tek započelo; stoga su mislili da još mogu svoj kukolj posejati na čisto neniklo žito.“ U drugoj četvrtini X veka već se pominje ime „bogomili“. „Poneže vselukavi naš vrag po vsej blgarstje j zemlji manihejskoju eres raseja, smasiv siju s masalijanskoju.“ Mislilo se dakle da je bogumisltvo smesa masalijanstva i manihejstva (pavlićane su često izjednačavali sa manihejcima) i da je uzrok uspehu to što je hrišćanstvo u ono doba tek počelo uzimati maha u južnoslovenskim zemljama. Ove tada podpadahu velikim delom pod osvajačko pleme Bugara, koje državi (na istoku vremenom i narodom) dade svoje ime. U teškim pristupačnim planinskim i šumskim krajevima još se u ono doba prizivahu stari slovenski bogovi, i jedan pravoslavni glas uzvikuje: „Da se sramljejut ubo vsi pošibeni i skvrni maniheji i vsi pogani sloveni...!“ Hrišćanstvo koje propovedahu učenici Kirila i Metodija, učitelji s Ohridskog jezera i njihovi učenici, još ne beše dovoljno prodrlo u narod, a vizantijska crkva, dajući prvenstvo Grcima i vizantijskim državnim interesima, nije bila sasvim po volji ni narodu ni vlasteli...



Ovoliko o spoljašnjim prilikama(1) . Stari izvori pominju i bivšeg popa Bogumila kao osnivača bogumilskog pokreta, koji koji je živeo u prvoj polovini X veka: „I jako že sluči se blgarstjej zemlji v leta pravoslavnago carja Petra bist pop imenem Bogumil, a po istine Bogu ne mil...“ Na početku bogumilskog pokreta mora da stoji snažna duhovna ličnost, čoveka koji nije samo „nastavio“ pavlićanstvo ili masalijanstvo, nego se u duhu vratio na izvore i s izvora delao. Dok neki istoričari sum njaju u postojanje Bogomila, drugi drže da se po njemu prozvao sav pokret. Možda su najbliže istini treći, koji misle da su i sami bogumili nazivali sebe ovim imenom, uvereni u svoju pravednost i omiljenostu Boga. Na duhovnoj ravniovo je tačno. Bez obzira na to što reč „bogomili“ ne označava sledbenike nekog Bogomila, nego pre množinu Bogomila (kao što se ni sledbenici nekog Petra ne bi zvali petri, niti Vladimira vladimiri) treba ukazati na ono uzvišeno značenje koje se još u prvo doba hrišćanstva osećalo kad se za nekog reklo da je „Bogu mio“. Jevanđelje Pavlova učenika Luke, toliko poštovano u pavlićana, počinje rečima „Kako mnogi počeše opisivati događaje koji se ispuniše među nama (kao što predaše nama oni što od početka sami vidješe i postaše službenici Riječi“), namislih i ja ispitavši sve od iskona, po redu pisati tebi, najvrsniji bogumile“ (2)). U jevanđelju apostola Jovana, ljubimca naših bogumila, nikad se Jovan ne spominje po imenu, nego kao „učenik koga Isus (ili Gospod) ljubljaše“, tj. opet kao „Bogu mio“. Tako i u naših bogumila, koji se hvaljahu čistim hrišćanstvom, sačuvanim od prvih vremena, ime Bogumio ne pristajaše samo jednom njihovom učitelju, nego svakom za koga im bi svedočanstvo da je tog imena dostojan. Ali, razume se , to se nastojalo sačuvati tajno, da ne bi izazivalo druge hrišćane. Ipak, na Balkanu izbi u javnost. Pred drugima bogumilinastojahu da ističu samo to da su hrišćani, „dobri hrišćani“, „dobri ljudi“, koji nikome ne čine zla, a svima žele najveće dobro.



III

Časopis Upoznaj sebe broj 3/1935, Beograd



Suprotnosti Istoka i Zapada



Kad se proučava bogumilstvo treba uvek nanovo vraćati se na opšta gledišta sa kojih se obuhvata širina prostora i dubina vremena. Svakosaznavanje mora se kretati neprestano između udubljivanja u pojedino i širenja nad opštim. Uočimo sada samo nekoliko opštih crta duhovnog života na raznim stranama sveta u toku vekova.

U Evropi hrišćanstvo se učvrstilo sledivši se u stroge, nepromenljive dogme, steklo je spoljšnju vlast i održalo se do danas, blizu dve hiljade godina. Na Istoku hrišćanstvo se pokazalo šire, pomirljivije i promenljivije, nije se toliko otimalo za spoljašnju vlast, ali se, sem izuzetaka, nije ni održalo do danas. Drugačije je Hrista dočekao Istok, drugačije Zapad. I Istok i Zapad primili su od Hrista samo ono što su mogli, što je odgovaralo njihovu duhu.



Kao što dublji zakoni razvoja uslovljavaju ovakve oprečnosti, tako dovode i do međusobnog prožimanja njihova. Suprotnosti utiču jedna na drugu, oplođuju se i dovode tako do rađanja novih činjenica. U pogledu na duhovna dobra bio je uglavnom Istok taj što je oplođavao Zapad. Danas, kad se napori čovečanstva upiru pretežno na zemaljska dobra, odnošaj je u mnogome obrnut. – U duhovnom prožimanju Zapada živim snagama Istoka bogumilstvu pripada jedna od glavnih uloga. Ta ulogaodnosi se na pripremanje hrišćanstva, koje u sebi sjedinjava Istok sa Zapadom.



Još u Starom veku, kad je Palestina bila geografski otprilike u središtu kulturnih zemalja, možemo posmatrati kako se rađanjem filozofske misli u starih Grka, dakle na tadašnjem severozapadu, priprema kasnija protivnost Istoka i Zapada. Jer dok se u Heladi iz mitskog i misterijskog doživljavanja izdvaljalo mišljenje koje se ograničava na glavu, dok se sve jasnije ocrtavala logika intelekta, dotle je istok brižljivo čuvao nasleđe starih vremena, mišljenje koje prožima celogačoveka, tajne misterija, usred smrkavanja drevne vidovitosti. Kad su posle Hristova dolaska ljudi nastojali da Hrista prime u svoj duševni i duhovni život, na Zapadu se uskoro uvidela nemoć sleđenog mišljenja i počelo se isticati verovanje bez obzira na razmišljanje, dakle neposredno osećanje Hrista svim ostalim snagama u čoveku, koje behu preostale od drevne vidovitosti i koje u filozofiji beše odbacila glava. (U prvi mah te snage uzleteše čudno, novom silom.) Tako je nastala oprečnost između znanja i verovanja. Ca druge strane, kad je mišljenje uvidelo da ne može prodreti do suštine hrišćanstva, zaželelo je bar da uhvati njegovu sadržinu spolja, onako kako je nekoliko vekova ranije Euklid učinio sa geometrijom ili Aristotel sa logikom. Nastale su dogme i ređala se veličanstvena dogmatska dela, kao izraz duha na tadašnjem Zapadu. – Na Istoku se dogmama naprotiv nije pridavala tolika vrednost. Stajalo se na tlu drevnih misterija, te se, do precenjivanja sebe, smelo verovati da se Hristos može shvatiti. Smisao hrišćanskog rada video se više u posvećivanju pojedinaca u svetinju Hristova bića, nego u spoljašnjem osiguravanju hrišćanstva putem privolevanja ili podčinjavanja ljudskim zajednicama.



Jaz između znanja i verovanja širi se u toku vekova i svojstven je zapadnom hrišćanstvu tim jače, što idemo dalje na zapad. Vera znači sve više primanje istine, ili onog što se smatra istinitim, u otsustvu slobodnog mišljenja a u pokornosti nekom autoritetu, usled čežnje ili strepnje. U Jevanđelju reč vera nema tog značenja. Možda smo tadašnjem značenju bliži kad napomenemo intuiciju. Intuicija je pravo seme vere. Vera beše neposredna očiglednost neke činjenice koja živi kao istina u čoveku i nema potrebe da se dokazuje. Dokazati se mora samo ono u što se sumnja, što se dakle ne doživljava. Kad Isus pita: „Imaš li veru u sina čovečjeg?“ ili u to da „ja mogu pomoći“, onda upućuje čoveka da slobodno osluhne samoga sebe i dovede u svest nadčulno saznanje, plod semena intuicije, u kojoj je sam Hristos. Hristos računa dakle s iskonskom iskrom u čoveku, s tim da je ona zastrta tamom ali ipak živa, i da može uskrsnuti.



Možemo reći da se u pogledu na svoje težnje osobito Zapad odlikovao verovanjem, kao Istok znanjem u pomenutom smislu. To se može dopuniti opštom napomenom o duhovnim silama elementarnog sveta, koje pripadaju Zemlji i zrače na čovečanstvo, različito u različitim krajevima. Radi se o četiri “elementa“: takozvana zemlja, voda, vazduh ili svetlost i vatra. Delovanje ova četiri elementanalazi se svuda, a nas će zanimati kako se pokazuje kad pogledamo dalje na sever, zapad, istok, odnosno jug. Govoreći slikovitim jezikom možemo reći da prema istoku znanje pokazuje osobine svetlosti i vazduha: prosvetljeno je duhom ali rasplinuto. Prema severu postoji naprotiv težnja da se znanje smrzne, da se pretvori u dogme, u misli određenog, stalnog oblika, slične čvrstoj zemlji. Dakle prema jugoistoku znanje ide od zarobljenog prema svetlosnom duhu, a od određenosti prema neodređenosti. Što se tiče vere karakteristično je posmatrati vatru i vodu: Na zapadu vera postaje nešto vodeno u čemu se ugasio plamen slobodne misli a čovek se uljuljao u san blagih osećanja, koja mogu oslobađati dušu na svoj način, ali uspavljuju duh. Prema jugu vera postaje ognjena; to može značiti fanatizam, ali ne mora, nego samo da je intuicija živa: zanesenjak plamti strašću, a slobodan duh čistom, duhovnom ljubavlju. Dakle prema jugoistoku vera ide od smirenosti prema zažarenosti, ali i od uspavanog prema budnom duhu.



Ovo su samo napomene, koje se mogu u nedogled razvijati, ako ih se ne uzme kruto, nego podešava prema živom, promenljivom spletu organizma naše Zemlje i čovečanstva po njoj.(1) Može se uglavnom reći da se hrišćanstvo na Zapadu nastoji da sačuva više zemaljski i da Zapad zato čuva znanje u krutom stanju, u elementu zemlje, a veru u elementu vode. prema Istoku jača je težnjada se hrišćanstvo sačuva više u duhu i zato se ostavlja znanje u pokretnom, vazdušnom stanju, u elementu svetlosti, a vera u elementu ognja. Zato Zapad gubi Hrista duhovno, kao što ga je Istok izgubio fizički. Istina hrišćanstva može biti samo na uskoj stazi između Istoka i Zapada.



i kad se proučava bogumilstvo važno je ne zaboravljati da mu je bitan duh kojim su bili prožeti njegovi pravi predstavnici, kao i duh istina koje su oni iznosili, više nego i sam misaoni oblik tih istina. Njihovi protivnici napadali su ih sa zemaljske strane, u odnosu na spoljašnje stvari, hvatali ih za reči, kao da te reči odaju nekakve bogumilske dogme – kojih nije ni bilo. što se tiče reči, i današnji posmatrači naginju istoj pogrešci, jer nije lako iz otrcanih spomenika i prašnjavih arhiva izneti ono što umiče rečima: živi duh.



U duhu zvone ove reči protivnika nekadašnjih bogumila: „Sve je dato, kao što je čulima dat spoljašnji svet;nema šta da misliš, nego veruj, kao što veruješ očima i ušima; crkveni oci mislili su za sve vas, za sve budućeljude.“ U duhu bogumila stoje naprotiv reči: „Živi čisto i razmišljaj slobodno, pa ćeš primiti svetlost istine odozgo.“



Sačuvala se do današnjih dana jedna od bezbrojnih prepiraka između katolika i bogumila. Bogumil, Bosanac, navodi ove reči apostola Pavla: „Primiste li Svetog Duha?“ To jest: „Ko te uči istini kad ne primaš u nadahnuću Duha istine“?!“ Sagovornik, sav užasnut, odgovorio bi otprilike: „Đavo je u tebi, heretiče, a ne Duh Sveti ! Zar ja, ništavni čovek, da se drznem hvaliti se Svetim Duhom? Sveopšta crkva, koju osnova sam Isus, jedina mi jemči za istinu“. – Tako su se sukobljavala dva shvatanja, dva sveta; jedan s Istoka, drugi s Zapada; jedan na kamenom prestolu, drugi s lučom u ruci.



Oznake: Obrazovanje


- 08:04 - Komentari (15) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.

< kolovoz, 2014 >
P U S Č P S N
        1 2 3
4 5 6 7 8 9 10
11 12 13 14 15 16 17
18 19 20 21 22 23 24
25 26 27 28 29 30 31

Ožujak 2016 (4)
Veljača 2016 (4)
Siječanj 2016 (8)
Prosinac 2015 (11)
Studeni 2015 (10)
Listopad 2015 (20)
Rujan 2015 (18)
Kolovoz 2015 (17)
Srpanj 2015 (24)
Lipanj 2015 (25)
Svibanj 2015 (25)
Travanj 2015 (25)
Ožujak 2015 (26)
Veljača 2015 (20)
Siječanj 2015 (27)
Prosinac 2014 (29)
Studeni 2014 (25)
Listopad 2014 (28)
Rujan 2014 (21)
Kolovoz 2014 (26)
Srpanj 2014 (28)
Lipanj 2014 (23)
Svibanj 2014 (26)
Travanj 2014 (26)
Ožujak 2014 (26)
Veljača 2014 (23)
Siječanj 2014 (25)
Prosinac 2013 (26)
Studeni 2013 (26)
Listopad 2013 (26)
Rujan 2013 (29)
Kolovoz 2013 (25)
Srpanj 2013 (17)
Lipanj 2013 (22)
Svibanj 2013 (28)
Travanj 2013 (26)
Ožujak 2013 (27)
Veljača 2013 (27)
Siječanj 2013 (26)
Prosinac 2012 (21)
Studeni 2012 (27)
Listopad 2012 (28)
Rujan 2012 (27)
Kolovoz 2012 (23)
Srpanj 2012 (15)
Lipanj 2012 (22)
Svibanj 2012 (24)
Travanj 2012 (24)

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
OYO.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Uvodna poruka:

Poštovani Blogeri!

Objavljeni postovi:

Hvala svim znanim prijateljima i neznanim posjetiocima na komentarima na mom blogu!