** Budan.blog.hr ** Alternativa, zen filozofija, duhovne teme, haiku, poezija, umjetnost, vizije, mudrosti, razmišljanja, priče

Tajne pravoslavnog lečenjaObjavljeno: Čet, 21. 05. 2009. 18:33 LOPATA JE IZ RAJA IZAŠLA

Uz pomoć Marine Rajević Savić, Tomice Milosavljevića i pravoslavne lopate: Branislav Peranović, zaljubljenik u nasilje
PHOTO: STOCK

Kako se više od decenije uzgred bavio problemom narkomanije, Branislav Peranović – poljoprivrednik, pasionirani motorciklista i profesor mnemotehnike – odlučio je pre četiri godine da ozvaniči svoj hobi. Osnovao je tzv. pravoslavno-misionarski duhovno-rehabilitacioni centar, gde revolucionarno leči zavisnike od heroina. Uz pomoć pitbulova i dobermana, u grupama na četiri i na dve noge, a pri ruci su i lopate, bejzbol palice ili mišićave ruke mladih zavisnika od nasiljae-Novine
Pune četiri godine, uz pomoć medija i crkveno-državnih blagoslova, tzv protojerej Branislav Peranović leči bolesti zavisnosti, ispunjavajući usput i jedan od temeljnih hrišćanskih poriva čiji se kult u Srbiji naročito ceni – upražnjavati nasilje oslobođen svakog straha od kazne. Ministarstvo zdravlja, navodno je, posle snimka prebijanja jednog od „štićenika” Peranovićevog mučilišta, koji je objavljen na sajtu nedeljnika Vreme, najavilo hitnu inspekciju i prekršajne prijave, ukoliko se optužbe budu dokazale.



Ako baš i ne bude dovoljan snimak prebijanja, inspektori Ministarstva zdravlja možda bi mogli da pregledaju blagoslove koji su izdati Peranoviću – zaljubljeniku u medicinske i teološke nauke, bez dana formalne škole, ukoliko se izuzmu kursevi pamćenja koje je „otac Branko” uspešno završio krajem osamdesetih, a potom i uspešno vodio širom mesnih zajednica.

Nedeljnik Vreme je na internet stranici objavio snimak uz reportažu kako se u tzv rehabilitacionom centru Crna reka narkomani leče od zavisnosti. Na potresnom snimku momak brutalno prebija drugog momka, najpre lopatom, pa šamarima, nogom ga udara glavu dok pretučeni ne padne na zemlju. Snimak, za koji se ne zna da li je napravljen tajno, jasno pokazuje ono o čemu je „otac Branko” nesmetano govorio u javnosti već godinama – da su u Crnoj reci bolesni ljudi maltretirani na sve moguće načine.


Motori, bejzbol palice, pravoslavni arsenal: B. Peranović, na slobodi
PHOTO: STOCK


Centar zvanično postoji od 2005. godine, a već 2006. u javnost su procurile priče da štićenike tuku i maltretiraju, koje nije opovrgao ni sam Peranović ali je to u medijima svojevremeno objasnio rečima: „Tačno je, ima i toga, ali samo u slučaju kada moramo. Radimo i sa bivšim robijašima, kriminalcima, sa narkomanima koji su nekada drski, bezobrazni i to je zaista potrebno da se otrezne i izađu iz krize. Batine su uvek u saglasnosti sa roditeljima i samim štićenikom, koji je pri dolasku upozoren da mu se to može desiti. Procenjujem da smo takvu situaciju imali samo u 10 odsto slučajeva, od kojih sam sa velikom većinom ostao u veoma dobrim odnosima. Tako da ovde nema nikakvog iživljavanja”.

Međutim, kako svedoči poznanik „oca Branka”, koji je pre nekoliko nedelja boravio u ovom crkvenom mučilištu, prebijanje bolesnika uobičajena je praksa. „Imao sam utisak da je dečko prebijen samo zato da bi Branko meni demonstrirao moć”, kaže nevoljni svedok.

O tome u kakvim je mnemotehničar Branko odnosima sa roditeljima govori i činjenica da je oca jednog štićenika, koji je državljanin Austrije, pretukao toliko da je čovek ostao gluv na jedno uvo. Razlog je bio taj što je otac došao po svog sina, koji se nekako dokopao telefona i pozvao roditelje u pomoć, i verbalno se sukobio sa protojerejom kada je tražio da mu se vrati deo od 400 evra koliko je plaćen boravak sina. Protojerej ga je na kraju pretukao.

O tzv rehabilitacionom centru se svih ovih godina u srpskim medijima uglavnom pisalo i govorilo afirmativno, a povremenim informacijama o maltretiranju i iživljavanju koje bi procurile u javnost malo ko se bavio. Evo kako je reporter Glasa javnosti pre izvesnog vremena opisao način lečenja u Crnoj reci:


Peranović je proteklih godina bio miljenik medija, a naročitu naklonost stekao je gostujući par puta u Utisku nedelje TV B92. „Otac Branko” otvoreno je govorio o batinama kao obliku „čvrstorukaškog” pristupa rešavanju problema narkomanije. Niko nikad nije reagovao.
„Čudotvorna terapija jeste izolovanost, ali i boravak u prirodi i sticanje radnih navika. Kamp je udaljen od grada i nalazi se u gustoj bukovoj šumi. Mladići, najviše ih je od 25 do 30 godina, u takvom okruženju imaju isplaniran dan. Obavezno je jedino ustajanje u određeno vreme, poslove koje obavljaju u toku dana biraju sami. Reč je o najobičnijim kućnim poslovima, koji, odvraćaju misli od poroka. Međutim, kada obave radove u kuhinji, voćnjaku, na livadi, oni imaju priliku i da se zabave, da nauče nešto novo, jer kamp poseduje biblioteku, kompjutere, Internet, televizore, teretanu... S obzirom na to da je manastir veoma blizu i da imaju kapelu – većina njih se odluči za molitvu.” Uz sve ovo Peranović kaže „U terapiju su uključene i posete obližnjim manastirima, pešačenje, i pomaganje u poljoprivredi okolnim domaćinstvima. Jer, mi ih ovde motivišemo za normalan život.”

Sam sveštenik je, nakon incidenta sa ocem štićenika, gostovao u emisiji Utisak nedelje kako bi odgovorio na optužbe, a čest je gost tribina i emisija o bolestima zavisnosti i načinima lečenja.

Čovek je dobio i blagoslov od vladike Artemija. Štićenicima doze lekova prepisuje sam Peranović – svojevremeno je objasnio da zaslužni štićenici dobijaju na čast po koju tabletu više i „najviše do tri čašice rakije”.


Spremno za vanrednu inspekciju: Mesto zločina, CSI oribano
PHOTO: www.sretenje.org


U emisiji na Studiju B autorke Marine Rajević Savić, Peranović je gostovao sa doktorom iz Centra za lečenje narkomanije u Drajzerovoj ulici u Beogradu. Predstavljen je kao sveštenik – misionar, bez svoje eparhije, koji je pre desetak godina napustio eparhiju vranjsku, razilazeći se u stavovima sa Pahomijem. Navodno je pre toga radio kao srednjoškolski profesor, mada nema potvrda o njegovom profesionalnom obrazovanju i radu. Povlači se sa porodicom u kuću u blizini manastira Crna Reka, radi kao putujući misionar, a onda počinje da „leči” narkomane – kojih je bilo „po dvoje, troje, sve dok se taj broj nije popeo na 150”, lečenih u društvu njegove supruge i njihovo petoro dece.

Duel između lekara i sveštenika bio je interesantan, a kamera se najčešće fokusirala na zaprepašćeno lice doktora, posebno kada je sveštenik rekao da leči bez lekova narkomane koji mu dolaze i u teškoj apstinencijalnoj krizi, te o tome kako on suvereno vlada njima, iako poneki put zasluže i batine. Objasnio je da su to „retki pojedinačni slučajevi, ali mu je i dalje žao što nije tukao neke koji su pobegli, da bi posle toga uzeli svoj poslednji fiks u životu”.

Centar se oglašava kao neprofitna vladina organizacija, koristi eparhijski pečat na dokumentima, a potvrde za primljeni novac ne izdaje. Branislav Peranović je, reklamirajući svoj centar, rekao da mu je episkop odobrio batine za neposlušne. Od zaposlenih u Centru se nalaze još jedan sveštenik, supruga Milanka, njihov najstariji sin, dva terapeuta i četvorica bivših štićenika koji primaju platu. Branislavova i Milankina maloletna ćerka vodi knjigovodstvo. Oko 20 odsto „štićenika” ne plaća boravak u centru, dok ostali plaćaju prosečno 300 evra mesečno, uz pakete koji im stižu od kuće, a preporučeni boravak je minimum šest meseci. Štićenike tuku bivši štićenici koji su ostali u domu, sam protojerej ali i njegov 15-godišnji sin, koji se hvalio kako tuče narkomane pred kamerama. Ni jedno od petoro dece dotičnog sveštenika ne ide u školu, što je on objasnio rečima da je „bio profesor i da zna kako se radi u školama”.