četvrtak, 17.05.2007.
Marče, makni se!
Bila na zadatku u Gornjim Tučepima. Gore je gostovao Courtney Taylor-Taylor, frontman američke grupe The Dandy Warhols. Pita Krešo, još dok smo bili na rivi, da koji su mi to. Naletio Šule. On zna, ali kao ne'š ti. Tri albuma, par hitova, između ostalih i "Bohemian like you", par filmskih uloga, nagrada žirija na Sundance festivalu za DIG! i priprema novog filma za berlinski festival. Trudim se ja, objašnjavam i objašnjavam, a oni se valjaju od smija. Ajde dobro. Otišli konačno u Tučepi. A šta reć? Ludi Amerikanac. Bio u svog prijatelja, poznatog fotografa Marija Lalića. Primili nas jer smo "normalni". Čoviče, a kakva bi to tribali bit?! Ajde dobro. Krešo me je uslika s Courtnyem i njegovom curom. Pokušavali su ući na tavan ove stare kuće. Ne znaju oni šta su gnjile daske. Kažem da ne ulaze. Za divno čudo su poslušali. Još samo triba da Hitna dođe.  Evo jedne pisme koju su Mousse T. i The Dandy Warhols zajedno obradili. (Pa klikni na trokutić, neće ti ruka o'past) Prije toga sam iskoristila one lipe dane i s Editom išla na plažu. Koja tišina i lipota. U onoj bonaci je nešto "zapuvalo". Edita da je sto posto ronilac. Okrenemo se, kad dupini u moru. Koja divota. I naše oduševljenje. Slika baš i nije neka, kao što se da primijetit. A i pravo je čudo da mi je aparat bio tu. (A i dug je Editi i Nesvrstanom). Vice, rasturam li? Hi, hi, hi... Ali s fotografima sam išla u Split na koncert Gotan projecta. Sili popit piće prije izložbe World press photo koja je prethodila koncertu. Morala sam ih uslikat. Pazite vi te omalovažavajuće poglede. Pa ne'š ti što nije sve po peesu. Ovo je bio jedan lip trenutak i ja sam to morala uslikat i to je to. I ona disco kugla iznad njihovih glava… Ha, ha, ha… Ma baš se dobro poklopilo. Jer jedan od njih živi za trenutak kad će je nabavit. I to malu, za u auto. Pa možete li to zamislit?  (Krešo, Tonći, Dario i Vice) Ali zato je jedan od njih brzo reagirao kad sam rekla da mi uslika ovo auto. Krešo je zgrabio moj aparat i «okinio» jer smo to uslikali iz auta. U Baškoj Vodi.  Na zaljepljenom papiru piše: "Tražim ženu. Može i polovna". I broj mobitela, naravno. Vratimo se mi našem malom mistu. Makarskoj. Neki dan Milica izašla sa svojom malom kćeri u šetnju. Njenom Marčelinom koju zove Marče. Idu oni rivom s Miličinom mamom, odnosno Marčinom bakom. I onda se Marče zatrči i pravo na prof. Petra Marču. Milica drekne: «Marče, makni se»!. U tom trenutku bacio se profesor. Marče, je li?! Tek tada je Miličina mama objasnila u čemu je kvaka. Da Milica nije reagirali Marče i Marče bi se vjerojatno sudarili. Samo ona nije znala da će se «bacit» Marče - onaj drugi! E, šta ti je umjetnost komuniciranja. Našem starom profesoru valjda još nije jasna «drskost» mlade mame. 'Će ona meni «makni se»… Još se ne zna rasplet političke situacije u gradu. Sutra će se valjda znat nakon sjednice Vijeća koju je sazvao Središnji državni ured. I to u glazbenoj školi (valjda u glazbenoj zato jer će opet svirat... da ne kažem čemu). A da mi je znat ko je pored «žive» vijećnice, izabrao glazbenu školu. Koja je to panika!!! Možda su nam dali dobar signal. Triba ih maknit s rive. Ali neću se sad ložit. Na prethodni post sam napisala poduži tekst. Ali sam ga za sada samo arhivirala. Doći će i to na red. Za sada je lipo gledat Makarsku iz neke druge perspektive. Jer u ovo, najlipše doba godine, triba u njoj uživat ko da je raj na zemlji.  Raj na zemlji – iz neke druge perspektive! |
