subota, 16.12.2006.
Senko Karuza za mojim stolom
|
Ima dana kad se probudim i sitin one pisme iz Soprano'sa "Woke up this morning", a koja kaže "Probudih se ovo jutro i kupih sebi pištolj" (da upucam sve one koji ne zaslužuju ni ovaj zagađeni zrak koji nas okružuje). Ajde, šta se sad pravite da vi nikad ne bi, i "kako se ona usuđuje", i "kakva su to razmišljanja" i bla, bla, bla... Što smo fini?!?!! Ne mogu od smija. (To neki kažu i kad triba platit kavu). Već kod prve zvonjave mobitela smislih nešto što je istina, a neće odat da sam se perverzno prespavala. Editi sam tek odgovorila na poruku da ne mogu stići na kavu u vrime njene marende. Čak je zazvučalo kao da sam prezaposlena. Stigla u Skalu oko 11.30 sati. Preskočit ću sve što se u međuvremenu događalo (osim da sam se ispričala s dragim ljudima koji su bili u zatvorenom dijelu Skale, dok je vani sijalo sunce, a ja ostala bez stola jer me je gazda pozva unutra i zabavlja s još njih par pola ure - oprošteno mu je). A skočit ću u vrime popodnevne kave koju sam konačno oko 16.00 popila s Editom. Ćakulamo tako i okrećemo se za stol iza da bi sa Svagom nešto malo "pretresle". Edita mi je dva-tri dana prije kazala kako je rekla svojim šefovima iz novina da je upoznaju sa književnikom Senkom Karuzom. A ja ga, upravo dok sidimo, jednim okom lovim kako prošetava ispred Skale. U Makarskoj je na Kačićevim susretima. "Oprostite, moja vas prijateljica silno želi upoznat. Oćete sist s nama", kažem. Naručimo piće, stigli i kolači i krenila priča. A i ja se s čovikom na brzinu upoznala. Objasnila mu da je život prekratak da čekamo na ispunjenje želja ako to može puno brže i jednostavnije (da bi zvučala kao da sam u granicama društvenih normi i opravdala svoj ulet). I tako prolaze ljudi, dok mi tu sidimo, i javljaju mi se (Makarska selo - svak svakoga zna). A Senko, s kojim smo odmah prešli na TI, pita da al' sam namistila da mi se sad svi dođu javljat. Kažem da ih i ne znam nego da pozdravljam da bih i ja ispala faca. Ma vidi, molim te, a šta to meni fali??? I svi se grohotom nasmijaše, rekla bi Zločesta djeca. Sitila sam se i priče iz Sarajeva kad je tip molio Zdravka Čolića da ga dođe pozdravit ispred sviju dok bude sidio s curom u kafiću. I tako dođe Zdravko i kaže "Gdje si Mario, šta ima?". A Mario će: Koji je ovo luđak? Ljudi maknite ga, koji mu je vrag. Gnjavi me ovde ispred cure." A ko je sad faca??! Šeki se spustio iz Porta i kaže da nas je čuo čak gore kako umiremo od smija, da sam ja prepoznatljiva. Nešto smo se i godina takli. Kaže Senko da je mlad. Mi da on prvi reče koliko mu je pa da ćemo i mi priznat. I svi se opet gorhotom nasmijaše (i prijeđoše preko te teme kao da nije ni spomenuta). Da ali daju kolače u Skale, pita on. A sasvim su slučajno bili tu. Počeli mi i o kolačima. Pita on da ali mi pravimo kolače kad imamo mame, da kakve smo mi to žene. Mi uglas - "loše". On: "Konačno sam u pravom društvu!" ...se grohotom nasmijaše, ha, ha, haaaaaaa. Došao i Vice. Ništa mu nije bilo jasno. Mislio je da ja znam Karuzu od prije kad sam ga predstavila Editi. A ne da ne znam, nego ništa njegovo nisam ni čitala. Eto, priznala sam. A tip je skroz simpa. Uostalom bolje da mi ih sve ispriča. Kaže on da smo super, a ne "ko oni ludi Pauletić kojega ništa ne može začudit. Pa ko bi tako živio". Edita da mora ići i, obraća se Senku, da će se još vidit. Pitam ali se neće pozdravit, izljubit i tako to. A onće da neće da ne bi ispa lak tip, ali da probamo opet ...grohotom...  I dok mi tako jedemo kolače ispred nas, konobar Saša odbije sve ponude i da on oće čokoladni kolač. Čoviče, luđega konobara ja nisam vidila. Viče na goste. Svađa se. Meni nikad neda ni vode uz kavu. Još malo ću morat sama i kavu napravit. I još i to platit. Ko turisti što u nas beru masline pa nam još i plate. To je ka neka nova moda. A isto sam mu otišla kupit kolač. S posebnom dekoracijom. Trebali ste vidit taj osmjeh kad je vidio kolač. Jebala ga voda..... Koju svaki put moram izmolit. A Svago da je vodovod "presušio": Jezik prigriza.  Lud dan. Dobijem poruku da su radnici pored groblja pri uređenju iskopali kosti. Nema koga nisam zvala da dobijem informaciju. Niko ništa ne zna. Ni policija, ni sanitarna, ni izvođač radova, ni "Komunalac", ni vlast.....Po jednima je to patka da se miniraju radovi, po drugima su životinjske, a po nekima ljudske. Čekat ćemo sutra, a onda šibam šta imam.  Dnevni stres pokušavam riješit aerobikom koji je neslavno završio. Ne mogu se skoncentrirat jer mi je mozak "out of space". Mislim na nešto stoto i ne mogu se uključit, falivam korake i svi me blido gledaju. Pokupim se i odem na brzo hodanje. Fotkam okićenu palmu inspirirana jednom Ricinom slikom koju sam na kraju i kupila.  Prosinac me inače inspirira. Ne mogu virovat da se veselim da imamo šator. Bar neko misto za feštu, ako bude ružno vrime. Neka njega, iako imamo fobije zbog njega. Sićate se onog Porinovskog? Pao je ko blizanci u New Yorku. Ista je relacija kad pogledaš.  I kad konačno pomislim da se više ništa ne može dogodit, jedan kombi se sparkira na rivi nasrid ceste i zaustavi promet. Autobus iza čeka. I cili red iza njega. Klasika na makarski način. Možda nas jedino tješi da je kombi splitskih tabla.  Vrući tuš kući i ponovo vani. Svratim na domjenak za književnike. Pitam Karuzu znamo li se odnekud. Umro je od smija i predstavio me "ko osobu koja ga je skuvala danas ko nitko": Par riči i dalje. Na prvi koncert Naturalsa. Alen Nola, odvjetnik i roker (a može i obrnuto jer je prvo bio ovo drugo, a zatim ono prvo) s ekipom je prvi put nastupio u Arta. Dobri su, ali nije to muzika za mene. Ja sam totalno u 21. stoljeću. Da mogu živila bih još i naprid. Nekako. Ušla u budućnost.  Ostala sam dužna jednu informaciju. Naime, Božićni turnir u bućama (post od prije par dana) ne održava se u petak (samo izvlačenje parova), nego u subotu. Jedna je ura iza ponoći. Znači već smo ušli i u taj dan.  Konačno sam našla sliku od ovog lita kad smo sidili s Kvijinom ekipom i Stipom Mađorom (prvi s desna). Jučer otprilike u ovo vrime iz moga sam stana, odakle se vidi veliki komad neba, vidila ogromnu zvijezdu koja pada. Nemojte me pitat jesam li nešto poželila..... |
