Big in Japan

I tako ja na poslu, zadubljen u monitor, poruka kolko oces, papira jos i vise, i kaze meni sef: Danas imamo rucak s nekim nemam pojma nije ni bitno. Jakazem ok, nema problema. I tako dodju ti poslovni partneri i odemo mi na rucak, neki restoran. I tako malo piva, malo japanskih specijliteta, pa jos malo piva, pa opet hrana, pa sake pa pivo, i tako, mi nelose potegli, i to bi ipotrajalo, ali su ovi morali ic dalje na neki sastanak, tako da smo se vratili u ured. Srecom, jer da je potrajalo ko bi radia posli? Kaze meni sef na povratku da ako mi se spava mogu se slobodno malo odmorit. Hehe, nisu losi ti poslovni sastanci. Ali svejedno nisam toliko popia da ne mogu radit pa sam nastavia buljit u monitor. Nek vidi sef da sam radisan i sta ja znam. On se isa malo opruzit. Zato je vjerojatno i ostao duze na poslu.

A za vikend na televiziji su bile samo tri stvari:naravno bejzbol, sumo, i gle cuda, americki nogomet.

Sta se bejzbola tice, cini mi se da su bili prijenosi svih mogucih utakmica americke i japanske lige. Okruzenot bejzbolom postala je tolika da sam nocas sanjao kako igram gorenavedenu igru, sport, ili koji je vec izraz pogodan. Nevjerojatno.

Trenutno je u tijeku 15-dnevni turnir u sumo hrvanju. Trenutno je u vodstvu Kotoyoshu ili tako nesto, bez poraza a slijedi ga Yokozuna s dva poraza. A najzanimljivije od svega je to sta je Kotoyoshu ustvari Bugar. Koji se bavi sumo hrvanjem. Tip za razliku od Japanaca nema misinu, nije debel, ali zato ima oko 2 metra i 150 kila. Jos jedan borac u usponu je 20-godisnji Estonac slicnih dimenzija, mozda desetak kila vise.

Nakon bejzbola jos jedna americka izmisljotina, americki nogomet. Nije dosta sta uopce ne razumim baseball, nego sad jos i ovo, sta razumim jos manje. Ah well, sta je tu je. Mozda i skuzim jednog dana. Ali sumnjam, nema smisla. Mislim, americki nogomet?

Unatoc pomnom planiranju danasnjeg popodneva,doslo je do odredjene digresije. Naime, nakon sto sam se nazdra malo sam se izvalija na kauc da se slegne, ali sam nenadano zaspa. I probudia se u 1830. Kad je vec pao mrak. Mozda me i jebisu malo uspavao. Propala setnja a s njom i slike. Koje sam mislija napravit jucer. Nego da se osvrnem na to od jucer.

Nakon rucka, ja lagano krenem u setnju glede upoznavanja okoline. I setam ja tako veselo po kvartu, vidim nesto malo ljudi, kad odjednom ko da sam upao u Hickokove Ptice. Niti jedan jebeni zvuk osim glasanja vrana na krovovima. I tako jedno dobrih 300 metara.Setam okolo, nikog na ulici i jedino sta se cuje su vrane. Cudan osjecaj skroz. A cim sam dosao do glavne ceste, sve normalno, puno ljudi i autica i ostalih sranja. Usput sam mislija napravit i par slika, i taman upalim digitalac, ka ono na njemu poruka. Idem citat a ono pise :"Ja slikat? JA SLIKAT? Kurac cu ti slikat majmune, prvo napuni bateriju!" Jebemu, nisam punio bateriju par dana i eto ti ga na. Ali nema veze, kazem sam sebi, sutra cu opet setat istom rutom pa ce bit slika. A sutra zaspo.

I tako setam ja, dosetam do terena za golf, plus vjezbaliste ili kako se vec zove. To je ono kad se poreda 30-40 ljudi i samo ispaljuju loptice. Inace, taj golf je dosta popularan u Japanu, ima tih terena na svakom koraku. Mozda se i sam okusam u tome, ali koci me cinjenica sta nemam odgovarajuce cipele. Mozda ce me primit u patikama? Usput otkrio sam jos jedan dvorac ili stavec, pitam Japanca iz ureda sta je to, on kaze nemam pojma. Jebote tu zivis a nemas pojma. Nista, morat cu sam otkrit sta je to. I kako uopce doc do tamo, jer sam to vidio izdaleka, na vrhu nekog brdasca. Mozda je dvorac a mozda su apartmani, ko zna. I dok sam sevracao nazad, opet jebene vrane. Ali ovaj put njih oko 200 ili vise u zraku. Lete iznad mene, opet pomislim na Hickoka. Samo sta mi je strah povecao zvuk koji sam iznenada zacuo iza sebe. Pljas! ja se okrenem a ono govno od vrane na podu. Jebote, pa nece me valjda posrat? Ali izvukao sam zivu glavu iz te nezgodne siituacije i sretno i veselo stigao kuci.

A sad treba spremit veceru, ima pancete i jaja u frizideru. I nekih cokoladnih kolaca. Malo kalorija. Treba odrzavat skembu.

Malo kapule sitno narizat, bacit u lonac s maslinovim uljem i pustit nek se krcka, isto tako luk i persin, narizat i dodat nakon sta kapula malo pozuti, dodat malo soli i vegetei jos malo nek se krcka, kucice oprat i dodat u to nakon par minuta, i nek se malo krcka, onda dodat vino, 2 deca i nek se krcka, kad se kucice otvore jos malo nek se krcka i onda skinit s vatre da se oladi kako bi se moglo pojest bez opekotina treceg stupnja. Dok se kucice hlade, jebisu.



Pardon, Yebisu. Crni. Jebeno dobar. A sad papat jer mi se cini da je temperatura zadovoljavajuca. Kasnije idem u obilazak, bio sam i jucer ali sam dozivio malo poteskoce, o kojima cu se raspisat u sljedecem postu koji slijedi danas popodne.Ili navecer, ovisi kad se vratim.

Najbolje vrijeme za pisanje postova, petak popodne, nema puno posla,a i da ima, jebiga, znaju se prioriteti. Treba pisat postove, uveseljavat svekoliko pucanstvo sprd putopisom, dozivljajima i sta ja znam. Istina, nije ih bas nesto bilo puno u zadnje vrime, ali ide vikend, i to slobodni, nesto ce se valjda desit. Iako nastojim pisat ponesto svaki dan, jucer nisam nista napisa, a razlog se vidi na slici.



Kikiriki, pivo, ultra-brzi internet, i jos pokoji dvd. I jebiga, ode dan u kua. Mislia sam na poslu, ali za cudo divno,bilo je posla.Pa nisam. Ali zato danas nemam puno, pa eto. Ali danas je petak, i sretan sam sto je petak. Zasto? Zato jer su mi subota, nedjelja i ponedjeljak slobodni. E ima da me bude svukuda. Mislim se otic na izlet u Hiroshimu. Ili negdi. Malo cu odvagat mogucnosti. Ako nista probat nagovorit Japanca iz ureda da idemo u koji baric. Ako nema posla u uredu u subotu navecer. Koji freak.

A sad, zanimljivo otkrice. Korektor. Znate ono u bocici, promucka se i onda s onim pinelom malo namazes po papiru i onda opet pises priko toga. Odi je to malo drukcije. Ne znam jel ima tako i kod nas, nisam odavno korektiro, a i nisam neki strucnjak za uredski pribor. Enivej, stvar je u tome da ima ta traka , jeli i onda prodjes s tim preko papira i onda to ostane na papiru i .... ma vidi sliku.



Zgodno. Cisto i elegantno. I ne useres se nakon koristenja.

E. I jos nesto, jucer sam se registriro na forum. Stvarno imam viska vremena. A druga vijest je da mi cura dolazi za tri tjedna. Jupiiiii, hajo silver aveeej. Djiha, djiha i tako dalje. Ali necu o tome u javnosti. Odbrojavanje je pocelo. Jos samo malo.

A sad se idem pravit da nesto radim. Mozda kasnije opet nesto napisem, aj bog.

Srijeda, 15:16. Koliko je jucer bilo posla toliko ga danas nema. Dosadno upm. Ne znam sta cu. Pokusavam izmislit neki posal sebi, ali mi ne ide. Istina, imam neogranicen pristup internetu i to jos brz samo tako, ali jebemu misa, ne moze covik surfat cili dan. Ili moze. Ne znam, mozda bi bilo lakse da nema kolega okolo, pa da mogu skidat muziku i pornice s neta i onda slusat/gledat iste. :)) Ili igrat igrice. Samo mi se cini da bi me odmah prijavili za nerad ili nesto slicno. U zadnje vrijeme samo skidam stare igre za pc s neta. Malo sjecanja na dobra stara vremena kad sam skoro okinia prvi srednje jer je te godine izasa Doom. Hehe.

A sinoc sam gusta ko prasac u malo blata. Na tv su pustili "Dirty dozen". I to na engleski. Lee Marvin, Donald Sutherland, Charles Bronson, i jos par kojima sam zaboravia imena. E, Ernest Borgnine. Genijalno. Strava film. Na momente jeftin, ali odlican sveukupno. Propustia sam
bejzbol,ali nema veze, bit ce opet veceras. Ka i svaku vecer. Unatoc tome sta to gledam svaki dan, jos uvik nisam razumia igru, a jos manje zasto je toliko popularna. I jos su svi prekomicno obuceni. I nose kape. I zvacu zvake. I imaju neke cudne mote. A publika stalno zdere hotdogove i hamburgere i pije kolu. A najveci dozivljaj je kad uleti loptica u gledaliste i onda je neko uvati i onda ga snime kamere i onda se taj netko krevelji. Ludilo jedno.

Vrime je u kurcu, zamantan sam cili dan. Opet bi mogla kisa. A moram nesto i skuvat veceras. Padaju mi napamet skoljke na buzaru. Ima ih za kupit friskih u supermarketu. A i za cas se spremi. Mogla bi ic uz to boca vina, ali nisu im bas nesto kvalitetna, bar ovih par sta sam je proba. Jos mi je najgore vino bilo u talijanskom restoranu. Bili na veceru jednom, i malo prsuta i maslina pa skoljkice, pa manistra i tako to, i donese konobarica vino, a bljak fuj. Ko kvasina. Uzas. Zato imam neki strah od vina u japanu, ali treba ispitat teren. Mozda se i nadje neko dobro.

I jedna informacija o autima. Opel Corsa se u Japanu ne zove Corsa nego Vita. Nikako mi nije bilo jasno zasto, dok nisam vidia jednu Toyotupri neki dan. Naravno, Toyota Corsa. Auuuu kolko mejlova, idem radit. Pozdrav.

Ajme majko, 1805, jos 25 minuta do kraja radnog vremena. Nikad kraja, a danas sam jos rijesio hrpu papira, ali jebes to, kad sam pocistio samo vrh sante, olitiga tip of the iceberg, jer sutra opet isto. Peku me oci od jebenog kompjutera, ne mogu vise gledat, a kamoli radit. Piskarat cu malo na blogu jos malo, za to sam jedino sposoban trenutno. Sefa ionako nema, otiso u Tokio na bizniz trip.
Boli me guzica. Cini mi se da sam to vec spominja, ali ko ga jebe, isplati se ponovit. Valjda. Unatoc tome sto sam u Japanu i sto sam sam svoj majstor glede hrane, cini mi se da sam ostao na istoj kilazi kao i prije dva mjeseca, ako se jos nisam i udebljao. Cudno s obzirom da jedem dosta nehranjive hrane. Hmmm, mozda se to sve kompenzira s onim dzank fudom koji pozderem izmedju sirove ribe i ostalih sranja. I onih par pivica svaki dan. Dobar je Asahi, jebo ga tito.
Danas je utorak, sta znaci setnju do kaveza za smece. Tako je, kaveza. Nema ode ni kontejnera ni bacanja smeca kako kome prdne. Zapaljivo sranje srijedom i subotom ujutro, plastika i nezapaljive pizdarije srijedom ujutro, a smece za reciklazu bolimekurackadvec jer ne recikliram. A mislis da si faca i bacis smece onda kad nisi trebao baciti smece, onda si najebao. Tako su mi rekli i prije nago sam sletio u Japan. Jos je bilo naglaseno:"Pazi na smece." Jebalo ih smece, ne mozes ni ostavit garbidz nasred ulice vise, odma te zajebavaju. Nije to ko u nas doma, bacis di te volja i jebe te se, a i druge, a ako kome smrdi, neka kupi osvjezivac. Zraka. Ili nek stavi stipalicu na nos. Ili nek se preseli u Japan.
A sad malo o sportu. Marinersi su dobili Angelse 1-0. Ako se pitate koji kurac, radi se o bejzbolu. U ovom slucaju americkom, a veceras ocekujem prijenos bar 2 utakmice domaceg prvenstva. I da, unatoc zelji da odem na utakmicu, pusiona. Imabari nema svoj profi klub, a stadion sluzi samo srednjoskolcima. U Matsuyami isti kurac, jedino oni tu i tamo pozovu 2 kluba da odigraju na njihovom stadionu. Shitina. A bas mislio gledat malo uzivo bejzbola. Jedini sport koji se moze vidit uopce na tv. Osim ono malo sumo-a. Debeli japanci u tangama guraju se u malom krugu, a mrsavi japanac u cebetu nesto mase lepezom i dere se. A prije toga bace malo rize po onom malom krugu. I onda onaj koji izleti ode na jednu stranu a onaj koji ne izleti ode na drugu stranu, i onda sve ispocetka, samo s druga dva debela japanca u tangama, ali s istim mrsavim japancem u cebetu.
Sinoc sam gleda Day after tomorrow na dvd. Film je nelos, jedino mi diglo kurac kad je onaj tip uspija prohodat par stoja kilometara preko zaledjene amerike. Osim toga ok.Ali sam malo porazmislia o tome, i sitim se clanka od prije koji dan. Ono o amerikancima i kako misle preventivno bacat atomske bombe. Ono ej, preventivno. Jebem ih preventivno. To je to, pocetak kraja, Fallout live. Ako ne znate to je igra na PC. I mogla bi se obistinit ako se ovako nastavi. A meni je kraj radnog vrimena i idem doma. Ima Asahia u fridzu.

Dosao je i taj dan, napokon, dva mjeseca sam tu i napokon sam ostvario i taj san svih gastarbajtera u Japanu:
iznajmio sam DVDove, i to jos na ENGLESKOM. Nema vise gledanja glupih Japanskih folk-festivala, poljoprivrednih
emisija i bejzbol utakmica i nerazumijevanja istih. Haha, patite luzeri. Imamo DVD. I to pet komada po cijeni tri komada,
vrlo povoljno, 1050 jena za sedam dana. Uclanite se i vi u TSUTAYA DVD/VHS/CD/PLAYSTATION/HENTAI-LEZBO-CARTOONS/
PIZDA MATERINA-teku. Akcija tjedna u TSUTAYA DVD/CD/PIZDA STATION/PLAY MATERINA: ko iznajmi tri porno filma dobije
na poklon PUSSY-IN-A-CAN. Tako je, od sada vi i vasa obitelj mozete dozivjeti sate i sate zabave s ovim nevjerojatnim proizvodom.
Samo u TSUTAYA MALI_SMO_I_GLUPI_I_NE_DOPUSTAMO_UCLANJENJE_BEZ_PUTOVNICE_VOZACKE_KLOPMANOVOG_DIJAMANTA_
POTVRDE_O_BORAVKU_POLOGA_OD_MILJUN_DOLARA_I_20_LITARA_SPERME DVD-teci.

Dobro, ajde nije sve bas tako, ali ipak se nisam uspio uclanit u dvd-teku jer nemam potvrdu o boravku u japan. Imam vizitke s
posla, imam putovnicu s vizom imam vozacku, i to medjunarodnu, ali ne daju mi da se uclanim. Bar ne dok im ne donesem jos
nekoliko potvrda kako bi bili sigurni di ce poslat racun ako im zdipim par dvdova. Whatever.

E da, bio i malo turista prije neki dan. Bio u Imabari Castle. Napravio i par slikica. Inace, dvorac je sagradjen negdi u 16. stoljecu
ako se ne varam.Oko dvorca je jarak ispunjen morem. U jarku plivaju ribe i pasu travu, alge i stavec raste u onoj kaljuzi koju neki
nazivaju morem. Dvorac ima dva ulaza, nekoliko kula koje se nalaze na kantunima, i dosta kabela kojih ima na sve strane.

Imao sam samo jedan problem s obilaskom dvorca, i taj mi se pojavio odmah po dolasku. Postoji parking kraj dvorca, na ulazu se
nalazi rampa, i neki aparat s rupom za kovanice i botunom. I jos neki znak na japanskom. Kako sam od prije raspolagao informacijom
da je parking 200 jena, ubacim ja 200 u aparat i stsinem botun. Ali, avaj, aparat hladno ispljune moj tesko steceni novac. Iza mene vec
nekoliko auta. Pokusam ponovo. I stisnem neki drugi botun. Opet isto. Vec mi sviraju i masu sakama kroz prozor. Groznicavo hranim
jebeni stroj i odlucujem nista ne pritiskati. Nakon par sekundi cudo, ko kad je Mojsije razdvojio more: otvara se rampa. Ulazim ponosno
i parkiram se. Krecem prema mostu koji spaja dvorac s ostatkom...kopna?



Unutar zidina ima zelenila kolko oces. Ima i klupica, tako da se uspaljeni tinejdzeri mogu drpat a da ih se ne vidi. Cak se i dvorac, unatoc
visini, ponekad jedva vidi.





Dolazim do neke stare babe i pitam:"Baba, sta ima?", a baba nesto promrmlja na japanski i pokaze mi rukom da idem za njom, daje mi
neki papir i trazi 300 jena. Dobro, dobro, i drugi put cu pitat sta ima. Inace to je za kartu. Za u dvorac. Unutrasnjost dvorca je ujedno
i muzej. Prvi kat:oruzje, oklopi, preparirane zivotinje i slike iz povijesti grada s nekim prepoznatljivim proizvodima.Brodovi i rucnici. A dvorac
izgleda otprilike ovako:



A sad ono zanimljivo: oruzje i oklopi. Ovo im je biloza subotu uvecer i klanje ponedjeljkom.



Kastrira muvu u letu na 200 metara.



Malo poljoprivrednih alata.



Ej stari, nesto ti je upalo u oko,sad cu ti ja to izvadit.



Ej stari nesto ti je upalo u oko, sad cu ti ja to izvadit, drugi dio.



Par nozica za guljenje krumpira.





A tu je i tata-mata od zanata, najbolji prijatelj svih drvosjeca, mesara i spageti-majstora. Provjereno i dokazano najbolje sredstvo za klanje svih
vremena.



Moram priznat da izgleda jebeno impresivno kad ga se gleda izbliza, steta jedino sta je u vitrini, bas me uvatila zelja da malo zavitlam
taj mac. A svaka crta na njemu je pravilnog oblika, izgleda ko da ga je radio stroj a ne covjek. Strava jedna.
Na tom istom katu nalazi se i dio s prepariranim zivotinjama. Ima tu svega i svacega, ali osim nekoliko divovskih kornjaca, nista posebno.



Ima tu jos i starih umjetnina, rukopisa, knjiga, posudja, i jos dosta predmeta za koje nisam siguran koja im je svrha. S vrha se moze vidit
skoro cijeli grad jer su sve zgrade male, najveca zgrada u Imabariu je hotel, i to ovaj na slici.



Dvorac izvana izgleda stvarno impresivno ali su ga iznutra uredili ko bilo koju drugu zgradu. Linoleum na podu, staklo i zeljezo i svakakva
druga sranja. Nimalo autenticno. Evo jos dva bisera koja se nalaze unutar zidina: zeljezne skale s pratecom ogradom(ou jea, bas mirise na
16.stoljece) i garaza s vratima na daljinsko s pratecim autom, i to odma do neke stare gradjevine, tocnije u bloku s istom. Fuj.




BU!



Evo vam jos malo slika dvorca.




Nakon sat i nesto tumaranja po dvorcu i okolini, javio se i drug zeludac sa svojim zeljama i to je bilo to sta se tice turizma za taj dan. Iso doma jest. A sad nazad na posao. Ajte bog.

Cura mi je prije neki mjesec rekla da je na meni primjetila dosta nacionalistickih elemenata koji tu nisu bili prisutni prije nekih godinu dana. Moram priznat, i ja sam to primjetio. Cini mi se da je izbivanje iz domovine i kontakt s ovecim brojem drugih kultura na mene imao cudno djelovanje: zelju za nasilno rjesavanje problema sa slovencima, uvodjenje strogog viznog rezima za sve strance, cak i misao kako bi bila dobra ideja napraviti veeeeeeeliki zid oko lijepe, ali siromasne nam drzave kako bi drzali distancu od svega sto nas okruzuje, a najvise od svega sam razmisljao kako bi mozda bilo dobro da nam se desi nesto slicno slucaju o kojem sam citao prije koju godinu. Naime, u nekom gradu u Svicarskoj za vrijeme sjednice gradskog vijeca ili cegavec, unutra je uletio tip s automatskom puskom i poceo pucati, pobivsi pri tome veci broj vijecnika, i ranivsi ih jos vise. Naravno, pri tome ja nisam razmisljao o nekom odredjenom gradu, vec o saboru. Zasto sad odjednom pisem o tome? Objasnjenje slijedi.

Probudio sam se par minuta prije nego se aktivirao alarm na mobitelu, i odmah sam ga prebacio da svira pola sata kasnije ako slucajno opet zaspem, jer nisam bio nas voljan za ustajanje. Pas mater, opet radit. Ali nema veze, jos samo danas, pa slobodan vikend. I tako se ja dignem, podrignem i prdnem par puta za dobro jutro, malo higijene, oblacenje i na posao. I tako vozim se ja, sunce obasjava zelena rizina polja, cvrcci cvrce, pticice pjevaju, japanske skolarke se voze na biciklama u njihovim uniformama, stare bakice idu u jutarnju kupovinu, vozac bagera veselo raskopava cestu, ono idila petkom ujutro. Ulazim u ured, prvi kao i obicno, palim komp, srcem kavu i cekam da mi se otvori monitor da procitam sto to imaa nova u domaji. I paf!!!

Detalji Račanove trgovine kopnom i morem sa Slovenijom

Odem na Iskon: Racanova predaja Savudrije

Na T-Portalu isti naslov, a ono sta me jos vise raspizdi je par naslova iz Slobodne Dalmacije:

HEP je u tri godine naplatio 900 milijuna kuna koje nije smio

’Boro je, dok su gledali pornić u njegovoj kući, trojicu mojih prijatelja dirao po bedrima’

A jos najgore je bilo citat o pljacki u kojoj su ubijena dva zastitara.

Rezime: Pedofilija, pljacke, ubojstva, korupcija, izdaja.

Naslo bi se tu jos toga sto sam procitao u zadnjih mjesec dana, ali danas sam stvarno popizdia. A bio je tako lijep, suncan dan. Ve sam vidio sebe pijanog veceras, kako pjevam karaoke i veselo podrigujem poslije osme pive. Majku im jebem svima. Ovoj drzavi je potrebna jedna velika akcija ciscenja. U stvari, mozda sam malo krivo poceo post. Spomenuo sam nacionalizam, ali ja na to vise gledam kao na patriotizam. Jebiga, volim svoju zemlju, kakva je da je, ali ima ih puno i previse koji Hrvatsku uzimaju zdravo za gotovo, i onda nam se dese sranja poput Savudrije i ostalih teritorija koje je mali Ivica proda za 30 srebrnjaka, razne privatizacije, betonizacije, bespravne gradnje i to cak i gradjevinskih inspektora, i ova najfriskija sranja. Brezovica, i jos par slicnih slucajeva, pljacka banke, a samo kad cujem ime Rojs dodje mi slabo. Procita sam da je nesto malo gradia sebi, sigurno s dozvolom. I tko ce odgovarat za to? Nece nitko, ali zna se tko ce platit-porezni obveznici. I tako to ide dok netko ne uzme pusku i - see above. Jebenti, jos mi je neki cudan osjecaj u prsima, a procita sam ono sranje prije 2 ipo sata. Ali dosta o tome, sta vise pisem sve sam zivcaniji.

Malo na veselije teme. Jos mjesec dana i dolazi mi cura. Na dva tjedna. Malo da upozna Japan. Sirova hrana i to. Puno "sirove hrane". ;)
Jedva cekam. A bilo je i vrijeme da pojedem posten obrok. Jos samo malo. Sutra je slobodan dan, napokon. Ako ostane ovakvo vrijeme, idem u Imabari Castle, a probat cu vidit raspored bejzbol utakmica.To mi je jucer palo na pamet. Iako taj sport uopce ne razumin, probat cu otic na kaoju utakmicu. Stadion sam vidia ali ne znam igra li se sta tu. Na tv su prijenosi utakmica stalno, atmosfera je dobra, pa me bas zanima kako je to uzivo. I sutra definitivno moram nesto skkuvat. Juha mi pada na pamet. Uff, ovo ce trebat sve zapisat na papir, da ne zaboravim nesto. A od veceras pocinjem s joggingom. Moram. Istrulit cu na ovoj uredskoj stolici, hitno mi je potrebna neka fizicka aktivnost. A sad bi trebalo nesto i radit, zaradit placu, privredjivat za obitelj, a u nedostatku obitelji za pivo.

Napokon je i ovaj tajfun prosao. Bilo je i vrijeme, stvarno mi je isla na zivce kisa koja pada 24 sata dnevno. A s obzirom na zvucnu izolaciju kod japanske gradnje, nije bas ugodno. Ako ne znate, kuce su gradjene tako da ja koji imam stan na prvom katu, cujem kad se netko seta oko zgrade unatoc tome sto su svi prozori zatvoreni. I cak mogu procijent ima li taj netko tko se seta patike, cipele ili slape. Ali to ne znaci da ja imam supersluh nego da je zvucna izolacija nula. A tek kad pada kisa, po mogucnosti s malo vjetra, tako da tuce o zid zgrade.... covjece imam osjecaj ko da spavam u autu na parkiralistu. No dobro, sta je tu je. Zasad ne pada kisa, ali bi mogla pocet opet, rodio se jos jedan tajfun tamo negdi istocno od filipina. Inace, za one koji ne znaju, to im je glavni stozer. Svi tajfuni nastaju nekoliko stotina milja istocno od filipina. Prvo se pojave samo kao polja niskog tlaka zraka a onda se pocnu malo i vrtit i tako malo pomalo, imas bestiju koja je siroka oko 500 milja, krece se brzinom i do 35 km/h a vjetrovi pusu oko 200 km/h. Otprilike. Ali dosta o meteorologiji.

Prije neki dan sam bio u japanskom fish restoranu. Ovaj put se nije radilo o sirovoj ribi, vec o pohanoj, friganoj i ostaloj. Nemam slika, nisam ponio aparat, pa cu samo malo opisno. Prvo, glavna stvar kad se ide u restoran u Japanu je ta da morate promjenit bar 4 tanjurica iz kojih cete jest. Ne moze sve iz jednog, da se slucajno ne bi pomijesali okusi. To su uvezli iz Kine, kako cujem, ali ovo se valjda odnosi samo na restorane, jer mi je Japanac pricao da kad jedu kod kuce, koriste manje posudja. Ali to treba jos vidit. Posto mi cura dolazi uskoro, ovaj Japanac nas je vec pozvao na veceru kod njega doma. Da vidimo kako se oni hrane i u kuci. I dane duljim, japanska riba. Za pocetak malo graska, sirovog, samo za grickanje, dok se sprema riba. Prvo jelo, shrimps, kozice racici, kako vec. 4 komada su nabodena na komad drva i onda se to sve zajedno spoha. Skroz dobro, jedini problem je to sto se servira vruuuuuuceeee. Ispeka se skroz. Ali, wise men say, in Japan hot is hot, and cold is cold. Nema izmedju.Ako nijeskroz vruce onda ne valja. To sta se dobiju opekotine 3. stupnja nema veze. Japanci su sigurno otupili na to. Ako im je dobra sirova riba onda im je dobra i riba na 200 stupnjeva. Nakon shrimpsa, malo pohane ribe, i kucice (skoljke prisutne i u Hrvata) kuhane u sakeu. Nije lose, ali meni je isto bolje kad ih se spremi na buzaru. Onda malo pohane hobotnic, i juha od kucica. I za kraj, neka skoljka, mogla bi se usporedit mozda s volkom u nas, samo je malo veca. Prvo se izvadi sve iznutra, nareze, smucka s nekim zacinima, vrati nazad u skoljku i baci na gradele. Nije lose, ali nekako fali okusa. I da, pogodili ste, to je mnogo skupo u Japan.

Ne znam zasto, ali za svaku hranu koja se meni ucinila prosjecna ili ispodprosjecna, kazu da je puno skupa i da se to rijetko jede. I naravno, obavezna recenica, good for health. A meni se u glavi odmah zavrti "Janjetina, kapulica to su gusta dva...". Od svih restorana gdje sam bio, najbolja hrana mi je bila u onima koji su prosjecni, i po cijenama i uredjenju i gostima. Ovdje sta je skuplje to mi se manje svidja. Mozda je to zbog toga sto moje dalmatinsko nepce nije dovoljno sofisticirano da prepozna ogromnu paletu okusa koji izviru iz japanske kuhinje. Ili mozda samo zato sto im je hrana sranje.

Ali nista bez soja sosa. Bez obzira jel se jede riba, sirova ili spremljena na neki nacin, kokos, svinjetina, govedina, povrcetina sve se mora umakat u to. Samo triba pazit kad to pokusavas ubacit u usta da se ne zaseres, jer kapa na sve strane.Srecom jos mi se to nije desilo. A postao sam i skoro profrsionalac sa stapicima. Ko da da ih cijeli zivot koristim. Sad uopce ne moram traziti da mi se donese pribor za jelo uz jelo.

E jos jedna zanimljiva stvar. Kad dodjete u restoran ili bar ili bilo sto slicno, obavezno dobijete, ali obavezno, rucnik za osvjezenje. Razlika je jedino u tome je u restoranima vruc, dimi se iz njega, a u barovima hladan. Pitam ja Japanca zasto, kaze nije siguran, ali mozda jer ti u restoranu treba nesto da te malo digne, a u baru ionako deres po alkoholu pa da se rashladis. Ili tako nesto, ne sjecam se, bilo je to nakon dosta piva i visikija. Pa su mi dali hladni rucnik.

Evo me nazad. Nakon par dana izbivanja ponovo cu uveseljavati svekoliko pucanstvo svojim sprd putopisom. BTW, bio malo na brodu do Koree, onda na avion i nazad. Sad bi trebao nesto i napisat o svemu tome. Bolje pocet od pocetka tj. od prosle subote kad sam mislia nesto napisat ali sam bija premamuran. Dakle..

Proslu subotu isa malo van sa sefom i jos nekim partnerom i jednim tipom iz ureda na veceru. Isli na korean bar-b-q. Cini mi se da sezove yakiniku ili nesto tako. Uglavnom, radi se o tome da sjedite za stolom na kojem su dvoje male gradele, donesu vam mes i ajde. E, i ne sjedi se na stolicama nego na podu.



Naravno, dobije se i po nekoliko razlicitih umaka za umocit to meso nakon sta ga se ispece. Za pocetak smo imali govedji jezik i jos neku poziciju za koju nisam dobija dobar opis pa ne znam sta je. Ali bilo je dobro. Nakon toga malo buta, a uz sve to kao prilog neko povrce i kimuchi. Kimuchi je korejski izum, a sastoji se od kupusa sa dosta zacina, pretpostavljam paprika, papar i jos neki. Zestoko za poludit, ali dobro ide uz pivo. Nakon toga slijedi malo bijelih bubrega, olitiga bikova muda.



Nakon bikovih muda, malo zeluca, odnosno tripice, ali kad to mama doma spremi onda izgleda malo bolje.



I naravno ne bi to bilo to da nema neceg sirovog. U ovom slucaju to je bila jetra.



Proba sam jedan komad sirov,ali ostale sam ipak bacia na gradele. Bolje je, jebiga.

I nakon sta smo se dobro najeli, a i napili, treba gasit onaj kimuchi stalno, bilo je vrime za barove. Naravno, prvo malo karaoke. Ono ulazimo u bar, nigdi nikog, samo mama san.



I ajde, natoci mama san pice, i odma karaoke, o jebem li vam karaoke. Imate li kakvu drugu zabavu subotom uvecer? Ali nema veze, dok je pice mukte(sef placa), necu se bunit. I tako malo piva,malo karaoke, malo viskija, malo karaoke, jos malo piva i viskija i amo dalje.BTW, evo par rekvizita bez kojih se jednostavno ne moze imat karaoke.



I onda isli malo dalje po barovima, sef i ovaj drugi isli doma, stariji ljudi jebiga, i ja i ovaj s posla u obilazak. Prvo malo u neki klub, uzivo svirka, nije lose, ali nije ni na engleskom. Ali nema veze, bila je dobr zajebancija.



Vazno: primjetiti koju zurku ima basist.



Tamo sam se dodatno zabetonira. Odlucili smo jos malo prosetat, nista posebno, svratili u neki bar, konobarice nisu lose,






samo opet ostaje jezicna barijera, jer nijedna ne zna engleski. E, jednu sam uvatija izbliza. Obratiti pozornost na ostatke hrane izmedju zubi.



I onda negdi oko 3 i nesto, na imaku snaga srusio sam se u taxi i pravac kuca. Naravno, sutrasnji dan je bio ispunjen patnjom,ali sto je to u usporedbi sa subotnjim izlaskom. Nazalost istog dana navecer sam isao trajektom do Kobea, 7 sati voznje. Imam samo jednu sliku s trajekta, to je ona s grupnim spavaonicama. Da, da, grupnim.



Nisam imao snage za vise slika. I u rano jutro stizemo u Kobe. Nista nisam ni vidija, jer sam isao odmah na brod ali imam par slika. S morske strane Kobea. Kako sam cuo simbol Kobea je ovaj toranj s nekim bijelim sranjem okolo. Pa evo par slika Kobea.






I to je to. A sad na posao, ionako mi je radno vrime pocelo prije pola sata.