Božić? Ma da.
Za Božić sjedim sama za kompom. Smrzavam se. Nikoga nema. Na msn-u nitko nikoga ne doživljava.
Jesam li dobro?
Ala.
Bože mi pomozi. Ja sam nešto rekla sebi. To ću i održati. To mi i ide.
Ali nema teoretske da se natjeram na nešto drugo. NE.
Takva sam.
I mrrzim se takvu.
Zašto se rasplačem na sliku bolesnog djeteta?
Zašto se rasplačem kada me neka sitnica okrene?
Ma ne znam ja više ništa.
Ništa.
I jednostavno.
Zamišljala sam Božić drukčije.
I uvijek se nadam onoj toplini. To i dobijem. Tako svake godine i bude samo što ostanem sama.
Svaki put.
U hladnoj kući. I ovaj bor što svijetli iza mene samo je podsjetnik na to da Božić.
Ne znam.
Neki su mi rekla da me treba maknuti. I da. Bravo vi.
MOžda stvarno.
A toliko toga im imam za reći, a jednostavno me strah. Ili nemam vremena, ili snage.
Ma šta serem?
Božić je.
Božić!
Spremna ili ne?
I tried to be perfect.
Ali ništa od toga. Jednostavno mi sada više ništa nema smisla. Jednostavno nestajem. I morat ću čekati. Samo čekati. Nema mi druge. A što za to vrijeme? Kako za to vrijeme biti normalna? Kako da ne zanemarim sve oko sebe?
Kao što sam već i sad to počela.
Digla se i maknula od mame. Jer je ne mogu pogledati u oči, jednsotavno ne mogu. Razočarat ću je, već jesam, samo što ona to ne zna. No saznat će, znat će...
I ne znam više što da mislim. Sve je postalo bez smisla. I nekako kao da više nemam volje odmah za to, ni snage.
Bojim se toga.
Ali koliko sve to bilo crno i loše, na drugu strane se javlja dobra strana. No mlada sam Bože. Zar je moguće da ćeš ostvariti moje želje i molbe? Mislim si. Mislim. Ako mi to daješ, onda znači da sam spremna, jer svatko je spreman da nosi svoj križ koji si mu priredio. Da se tješim time?
No eto, taj Božić.! Mislila sam da će biti mirniji, bolji, ljepši.
NO samo jedno zavlačenje u sobu. Gledanje u prazno. Dok se moji smiju u dnevnom boravku. Doći će moja baka, moj spas, i rasplakat ću se i reći ću joj sve.
Znam Bože.
Morat ću.
Valjda sam spremna.
Sada samo čekam. Još četiri tjedna čekam.
POlako. Sve će biti dobro, jer je on uz mene.
Spremna sam.
kvragu.
Ovo predbožićno rasploženje ubija. Škola samo što nije završila, Božić pred vratima, i sve je odmah u nekom kaosu.
A ne da se meni tako. Ovo je ovako sranje. A meni kao da su hormoni proradili ko kreteni, ne znam šta ima je.
Ne znam koji je meni.
Na svaku sitnicu plačem, ne sjećam se kad sam zadnji put se živcirala bog ocjena, a kamoli pustila suzu zbog njih, a ovih dana i tjedana sve je bilo drukčije. Sve je bilo naopako.
I sad se pitam u čemu je stvar? Kažu neki u stresu, neki i pritisku, neki u nedostatku sna, a sad se ja pitam zbog čega je.
Moguće da je sve to u redu, sve to stoji, ali ipak kakav stres kod mene?? Škola? Pa bilo je nje i prije, pa nisam bila ovakva budala. Pritisak i da, jer sa svih strana. Sna fali. I samo čekam da to nadoknadim već jednom. Uf.
Ali ipak, šta je da je, znam ja u čemu je problem najveći. U mojim osjećajima i mojoj glavi.
Jer se tako jaaaako vežem za ljude i to me toliko ubije nekad. Dovoljna je jedna grublja riječ upućena meni sa strane te osobe i ja sam odmah gotova. Odmah mislim da je sve to gotovo, da je ljuta, da je svađa tu. Da toj osobi nije stalo do mene, da je uvidjela kakva sam kuja, i da se miču od mene.
A eto, tako je svaki put, i onda se ja čudim čemu te nagle promjene raspoloženja. Samo me lupi o glavu, i smijem se smijem, i odjednom trk u wc u plač.
Pa alo, ženo, to tebi ne treba. Zašto si to dopuštaš? Pa kad ne mogu, takva sam, sranje.
Uf, uf, uf.
I sad opet ista stvar, opet ista govna u mojoj glavi. Iste pjesme se vrte. I samo čekam taj Božić.
I zašto sam uvjerena da će onda sve biti bolje? Zašto mislim da će se sve vratiti na svoje?
Ne znam, morat ću sačekat da vidim možda.
Da.
I mrzim te promjene raspoložeeeenja.
Toliko toga imam izbaciti iz sebe, da ne znam šta da pišem, odakle da krenem. Škola će me ubit, iako se pokušavam praviti da sam čista flegma. Doma mi je sve tako, da ne mogu naći ni riječ za to.
I onda onako se sve to događa svima sa strane, toliko nesreće, toliko tuge. Daj Bože, čemu to više? Zašto ga patiš stalno? Zašto joj ne daš malo mira? Zašto moraju stalno prolaziti kroz takav jadan život.
Daj da ja malo patim.
Jer sve zbog čega se ja ubijam je glupa škola, i nekla glupa riječ koja mi je upućena u zezanciji. A svi ostali u tolikom k.
Zar je tako sve to postalo jadno i glupo? Nije,ne smijem tako govoriti.
Ja ne želim biti neki ukomirani pesimist, jer to i nisam, nit ću ikada biti.
Jednostavno se treba nadati boljim danima.. A i od te nade više puno ne dobivamo. Stalno bolji dani dolaze, dolaze, dolaze... Gdje su? Baš ih i ne vidim.
Da možda mi budu došli sad za Božić, za poklon? Je vrit.
I toliko sam krivih stvari poželjela u zadnje vrijeme, toliko sam krivih riječi izgovorila. I jednostavno sam odlučila još davno da manje pričam, da se manje guram, i da me sve manje i manje bude ovdje.
Tu sam kad me trebaš.
Jednostavno ne želim biti kreten. A i danas je teško biti kreten kad je konkurencija i velika.
A eto to je svijet u kojemu mi živimo.
I tako mi zdravlje ode. Imunitet pada. Organizam slabi. Ode. No ja si to sve umišljam, kao što mi je netko to jednom rekao.
Da možda ne umišljam opet, ha, šta kažeš? Pa da, znam, nisam ni sumnjala.
¤¤¤¤¤
Pusti kosu.
Raširi ruke.
I voli.
¤¤¤¤¤
Ajte vi vrit.
Ne da mi se, spava mi se. Fale sati sna, minute.
Budna sam previše. Previše lošega za to vrijeme. Previše sranja.
Eh da mi je spavati samo.....
Ej, ja vas volim, i sve će biti dobro. Polako. Ja vam obećajem, nikad vas ostaviit neću. Tu saaam.
