Ovo predbožićno rasploženje ubija. Škola samo što nije završila, Božić pred vratima, i sve je odmah u nekom kaosu.
A ne da se meni tako. Ovo je ovako sranje. A meni kao da su hormoni proradili ko kreteni, ne znam šta ima je.
Ne znam koji je meni.
Na svaku sitnicu plačem, ne sjećam se kad sam zadnji put se živcirala bog ocjena, a kamoli pustila suzu zbog njih, a ovih dana i tjedana sve je bilo drukčije. Sve je bilo naopako.
I sad se pitam u čemu je stvar? Kažu neki u stresu, neki i pritisku, neki u nedostatku sna, a sad se ja pitam zbog čega je.
Moguće da je sve to u redu, sve to stoji, ali ipak kakav stres kod mene?? Škola? Pa bilo je nje i prije, pa nisam bila ovakva budala. Pritisak i da, jer sa svih strana. Sna fali. I samo čekam da to nadoknadim već jednom. Uf.
Ali ipak, šta je da je, znam ja u čemu je problem najveći. U mojim osjećajima i mojoj glavi.
Jer se tako jaaaako vežem za ljude i to me toliko ubije nekad. Dovoljna je jedna grublja riječ upućena meni sa strane te osobe i ja sam odmah gotova. Odmah mislim da je sve to gotovo, da je ljuta, da je svađa tu. Da toj osobi nije stalo do mene, da je uvidjela kakva sam kuja, i da se miču od mene.
A eto, tako je svaki put, i onda se ja čudim čemu te nagle promjene raspoloženja. Samo me lupi o glavu, i smijem se smijem, i odjednom trk u wc u plač.
Pa alo, ženo, to tebi ne treba. Zašto si to dopuštaš? Pa kad ne mogu, takva sam, sranje.
Uf, uf, uf.
I sad opet ista stvar, opet ista govna u mojoj glavi. Iste pjesme se vrte. I samo čekam taj Božić.
I zašto sam uvjerena da će onda sve biti bolje? Zašto mislim da će se sve vratiti na svoje?
Ne znam, morat ću sačekat da vidim možda.
Da.
I mrzim te promjene raspoložeeeenja.
Post je objavljen 18.12.2007. u 13:46 sati.