Pojačaj radio. Dok traje neka naša pjesma bit ću ti blizu.
I da.
Ništa. Zaboravi. Zbipala sam se.
"Tuga dolazi kasnije."
Dobro se osjećam., Moram. I neću više nikad. Ama baš nikad. I sad moram smisliti nešto za rođendan. Što kupiti.?
Sranje. Šta ako fulam. A hoću sto posto.
Sranje.
A Bože moj, nema veze.
[.ovo je sad dio kojim sama sebe tješim.]
Pali li?
Nooot. :)
Polako.
A ne ne ne ne.! Nooooot.
Misliš da nisi dovoljno lijepa.
Sad sam to negdje pročitala.
I sad sam još nabrijanija. Pokušavam se skulirati, ali svi oko mene jbt ne znam ni ja kakvi su više. Od jednog običnog pitanja naprave toliku paniku, toliko sranje, ko da se sve ruši ovog časa. Ja znam da drugima nije lako, no zašto si evo još više otežavaju stvar. Ne razumijem ja često mnoge postupke drugih ljudi, no gdje bi i bila da svi sve razumijemo i shvaćamo? U k.
Da.
I danas mi je dan onako neki. Pišem fiziku, jes. I ništa ne znam, i sada znam zadatke kakvi će biti, no naravno ni ne gledam ih. Ma.
Koje sranje. Majke mi, ja ne razumijem to. I frendica viče da je prijateljstvo jedna velika laž, a ona mi je frendica. I sad koja je tu fora? Koja je tu finta? Ja tu više ništa ne razumijem. Jao, ja Želim odrasti, i želim imati prave probleme da brinem oko njih. Želim svoju obitelj i svoju djecu da na njih pazim. A ne ova sranja da me ubijaju bez razloga u pojam lagano. To mi ne treba.
I koliko ja god mislila i uvjeravala se da sam se promijenila. Ne promijenila sebe, jer ne želim, već neke svoje postupke. I to što sve primam previše k srcu, i svaka i najmanja sitnica me može ubiti u pojam. I bojim se, bojim kada se nešto strašno dogodi, kako ću se ja ponijeti s time. Sve se bojim kako ću.
Ala zašto sam takva.? Ali nisam znaš, dugo plakala već. Nisam bome. I neću.
Jer ne želim više. NE DA MI SE VIŠE.
"...u očima ti vidim želju za zagrljajom, za razgovorom, no zašto si uvijek zatvorena..?"
Dosada izvire iz mene, jedna velika dosada.
Ne znam stvarno šta da radim više, užas, stvarno užas. Toliko mi je više i neta preko glave, msn-a. Stvarno ne znam što mi je. Sve mi je tako nekak.. Kao da se topi.
I tako ne znam. Napokon mi u školi bolje krenulo, pod to "bolje" mislim na jedinu peticu u u zadnja tri do četiri tjedna. To je bolje. A vidjet ćemo kako će dalje... Sve se bojim da znam kako će dalje...
Hm, danas ode on na dva dana. Čak ga dva dana neće biti, a kao da ga neće biti tri godine. A Bože moj, žasu. Stvarno žasu.
I sad bi kao sutra trebala ići na "kavu". Iskreno, ne da mi se ni to. Radije bi doma ležala i spavala, bila na netu, i odmarala. Jer sam toliko umorna, toliko me boli ovo sranje da mi se stvarno više ništa ne da. Samo bi legla i spavala. I tako bi spavala dok ne bi došla bolja vremena. U zadnje vrijeme mi svaki i najmanji osmijeh toliko znači, ali u zadnje vrijeme sve više osmijeha je lažno. Sve postaje još veće pretvaranje, nažalost. I stvarno onda kad ti čovjek tek kasnije onako dođe i kaže što je mislio, što misli, i što će misliti, misliš si: Eh, kako nisam to samo kužila.
Eh onda je kasno. Onda je sranje.
Ma ne znam ni što pišem više, nak. Veselim se malim stvarima, ne veselim se više onom čem sam se prije. Hm.. Ne znam. Već mi fali. A Bože, luda sam. I Dinamo nije uspio zabiti nijedan jedini gol. Ma bravo, bravo. Ostala bez teksta. Ne žalim znati što to smrdi kod mene trenutno. Uopće ne želim, jer je odvratno. I moram si sad pustiti neku pjesmu. Užas, ne znam kad mi je zadnji put bilo ovako dosadno!. Stvarno ne pamtim to.
Ali sutra košarica. Je. Bar nešto da se ispucam, i izbacim svu energiju iz sebe, bar me manje boli dok se krećem ko kreten, bar zaboravim na to.
Eh kad bi još samo jednom sad došao na net, samo da ga pozdravim.
Ona je otišla s neta, pitala me koji mi je vrag. Ne kužim.
I dobro da sam opet pustila istu pjesmu koju slušam od jutra od kad sam se digla.
U k, sutra se moram dići u pol devet.! Na koju foru.
Ma............¤¤¤¤¤
Što. Bez nekog cilja. Bez nekog cilja. Bez neke potrebe. Bez ikakvog smisla.
Sve je tako nekako... Ajde da više taj period prođe, Bože, molim te.
Knocking on the Heavens door....
Šta se opet moram ispucat ko kreten? Već mi je muka od toga, ali ne želim više ikoga gnjavit sovjim glupostima, što jenajgore, to su fkt gluposti, to nisu nikakvi problemi, nit ne znam ni ja što. Jednostavno moj glupi mozak, i moje srce.
Srce koje voli. Previše ga voli. I svaka sitnica mi srce kida, a ljubav raste.
I ne prestaje, makar neki mislila da je obrnuto, makar se nekima ne činilo tako. No jednostavno......
Ne želim.
Ne mogu.
Neću.
Bez njega.
Neću.
Bez njih.
Spasila si me jučer, stvarno jesi. Hvala ti. Puno ti hvala. Ne znam što bi da te nije bilo. Vjerojatno bi kući ležala i plakala. Uobičajeno je to sve. A ježi ga. Takva sam!!
Iako ne želim biti takva, ne želim, no ne mogu protiv toga.
Eh, ne želim uopće više ni pisati, ko neki ukomirani čovjek sam. Kao da stalno iam probleme, a od problema ni p.
Stat ću ovdje. I pisati više neću.
Samo ga želim vidjeti danas. Faaaali mi.
I writed on paper. Izbrisano.
Jeste, da. Nemam pametnijeg posla. Ne da mi se ništa. Škola mi je na zadnjem mjestu, ni sama ne znam zbog čega. Jednostavno sam se ulijenila.
I danas i jučer sam sva neka... Zamišljena. Razmišljam o jednoj stvari. O onima kojih više nema. O onima koji su otišli.
I sinoć u po noći šećem sama, mrak oko mene, samo svjetle oči od bundeva što su ih izrezali. Kao trebala bi se bojati, no u mojoj glavi ne postoji strah od toga. Jednostavno hodam, pičim , i razmišljam o ljudima kojima se divim. O ljudima koju se predurali toliku bol i patnju izgubivši nekoga jaaako bliskoga. Svaka im čast, bojim se da ja to ne bi mogla.
Bojim se da ja to nikad ne bi mogla, jer sama pomisao na to me ubija. I jednostavno ne znam kako bi ja to uspjela. Kako bi ja to podnijela. Ala.
Ne mogu više ništa, spava mi se, umorna sam od svega. Od ovog, onog.
I tako.
IDEM SAD. Da, sve je u redu.
