Kuda idu divlji maltezeri
08.03.2013., petak
Potaga za srećom
|
Ispričat ću vam priču o mome bratu Ivanu. Vidite, on se rodio u rujnu 1990. Tada je u Zagrebu bio veliki potres. Bio je poprilično velika i glavata beba, trebalo je to istisnuti. Zato treba biti zahvalan našoj mami do neba. Do njegovog rođenja ja sam bila sama, kao bubreg u loju, prvo dijete svoga oca i majke, razmažena, zabavljana. Onda se pojavio on, nitko me nije pitao želim li uopće brata. Bio je dosada, davež, stalno se motao oko mene, išao mi u stopu, samo zato da bi mogao tužakat i plakat. To je trajalo dok nije našao svoje prijatelje, a onda je bio davež u kući. Kako je rastao, bio je još naporniji. Morala sam mu kuhati, spremati sobu bla bla, čak tu istu sobu dijeliti s njim. E onda je ušao u pubertet, pa je poludio, krenuo u srednju školu, moju gimnaziju. Nismo se baš slagali, voljeli se jesmo, ali slagali ne. Dosta često nije odobravao moje postupke, neko vrijeme nismo niti pričali. Nisam se ni okrenula, navršio je 18 godina i odlučio da želi ići studirati u glupu Ameriku. Kad sumiram sve te godine čupkanja i mrškanja, rekao bi netko da bi požalila što nisam bila bolja prema njemu ili on prema meni, ali zašto, sve je to odrastanje. Prirodno je da se ne slažemo, tako nalaže bratsko-sestrinski kodeks. Brat kojega sam mogla mrškat i gnjaviti svaki dan, odjednom nije dostupan, prazan mu ormar. Otišao je 2009. Mislim čujemo se preko skajpa, vidimo jednom godišnje. Kada se poslože kozmičke sile i dobijem eurojackpot, otići ću do njega na konak, pofurat ću mu medu i tunu. Ponekad stojim navečer na balkonu, trujem se cigaretama i ako imam sreće vidim zvijezde na nebu, pa se pitam gleda li moj brat te iste zvijezde? To teoretski nije moguće jer nas dijeli 7 vremenskih zona, ali ako ne vidi zvijezde, možda vidi oblake i sunce. Za kojih mjesec dana će diplomirati. Otišao je tamo sam, preko oceana tražiti svoju sreću, odrastao, navikao se nije mu bilo lako. Sada sam pere svoj veš i sprema sobu. Ponekad sam tako ljuta na njega što je otišao i što nam nije bliže da se družimo i zabavljamo. Redovito mi se jednom tjedno sinusi pročiste jel se dobro isplačem za njim. Eto neke koristi što je otišao. Moj drugi brat Tin je isto dosadni davež, ako ne i veći od Ivana, uskoro će 17 godina napuniti te misli da je najveća faca. Samo se nadam da on neće otići jer moje srce ne bi podnjelo rastanak i od njega. Trudim se razumjeti ga, ali ipak ne propustim priliku pokazati mu srednji prst kad se vidimo. Kada kažem rastanak, tako i mislim. Rastali smo se, svatko na svoju stranu, tisućama kilometara udaljeni, ali srce nam kuca jednako. Svi vi koji imate braću i sestre nemojte nikad dopustiti da vam se dogodi da tek nakon što se rastanete shvatite koliko vam brat ili sestra znače. Nije krv voda. |
