20 do asa
15.10.2015., četvrtak
Zapamti to !
|
Nevjerojatno je koliko se netko ili nešto pobrinuo za nas možda nekada davno prije nas. Vidio sam u kvartu grafit na zidu na kojem piše "Život je sreća" ! Tko je napisao, zašto je napisao, kad je napisao? Nije ni važno. Zašto nam je dana moć razmišljanja, dar življena, isto valjda nije važno. Više mi je važno to što nam je ponuđeno. Dobitak je u tome što uvijek imaš mogućnost. Da, ta mogućnost je ono što uvijek imaš. Nekad se na to gleda onako kao da je ništa, ali mogućnost je nagrada. Što god da ti se dogodi imaš mogućnost, kakvu takvu, ali imaš. Htio sam pisat o pamćenju, imamo mogućnost pamtiti. Znam što ja pamtim, vi znate što vi pamtite. Ne znam kako je kod drugih, ali ja znam zahvaliti nečemu što većinom pamtim dobre stvari, a čini mi se da nam je tak i mozak konstruiran, koncipiran. Ne znam točno jel nam to dano onda nekad davno prije, ili to mi tako želimo pa upravljamo mozgom. Ili mozak upravlja nama. Znam da možda ima zlopamtila kak se veli. E sad , da li oni idu mimo koncepcije mozga ili su tako izabrali upravljati. Čak sam znao razmišljati u smislu : pa koji mi je q....., zakaj sam zaboravio da mi je to bilo loše, zašto ne mogu zadržati sliku lošeg, nego mi ostane samo ono dobro, jer nekad je možda dobro pamtiti i loše. Znam da nas većina tako pamti, ono lijepo, ono dobro, drugačije valjda nebi išlo, osim da skroz ne budeš pojeden u lošemu. Pamtim iz djetinjstva tako neke glupe sitnice, da se začudiš. Pamtim kad smo išli u goste na drugi kraj grada i tamo se pravili da smo zaspali i da nas starci ostave tamo da prespavamo. Ostali bi onda još drugi cijeli dan se igrati sa prijateljima. Starci su to kužili, ali ostavili su nas u neznanju da su skužili, a mi sretni kak smo ih zeznuli. Pamtim odlaske u grad po mamu na posao, i pamtim da smo starog nažicali hot-dog tam na trgu kod nebodera. I puno toga..... Na nekoj vagi bilo je sigurno i loših stvari isto toliko u najmanju ruku, ali sada su na vagi primjetno lakše. Cijelo brdo je malih dobrih sitnica. Ne pamtim igračku skoro niti jednu. Zato znam da ni moje dijete neće pamtiti igračke. Siguran sam da će zapamtiti šetnju od neki dan. Bila je to meni sitnica, a znam da je njemu to bio izlet, doživljaj, jer hodali smo 3,5 km prema brdu i vikendicama, divili se pejzažu, kiša nas je malo prala, imali smo kišobrane. Došli smo do jednog mjesta, sjeli, potukli par oraha sa poda, malo odmorili i krenuli nazad. Znam da su njemu ti orasi bili kao meni onda hot-dogovi. I zato hvala tom mozgu i toj koncepciji, tom pohranjivanju slika sjećanja. Netko se pobrinuo za to, i nadam se da stane puno Gb i da se neće pregrijati procesor i pomiješati te fajlove. Ružno nek i dalje ide u koš, lijepo nek ide u memoriju. Ažuriranja ćemo obavljati po potrebi. Ima šetnji, ima oraha a i hot-dog u IKEI za tri kune nije tak loš, hahahaa. Lijepi vam pozdrav od Belatora :) Možda ubacim koju sliku sa te male-velike šetnje, kad nađem...... ***** Dodatak ili BONUS***** BONUS je zapravo osmislila jednom davno blogerica Lilianke, a ja, ja sam to ukrao i nekad koristim :)) Putem do oraha ..padala je kiša taj dan - e pa šta, nismo od šećera iako smo možda slatki :)  ...osim toga, uvijek postoji neko drvce za sakrit se malo....  ...ili malo više....  ...na kraju krajeva, ili pak na pol puta, imamo i kišobran....  ...nakon 2/3 puta i laganog uspona, ispred nas je bio još jedan veliki uspon. Upitao sam ga : sine, umorni smo, želiš li da se vratimo? On se okrenuo, pogledao prevaljeni put i rekao : ma idemo, ak smo došli do ovdje, idemo još malo !!...  ..iako smo tuda prolazili puno puta s autom, jer tu gore je kumova vikendica, nikad nismo vidjeli to što smo taj dan, šetajući...jednostavno ne bi vidjeli puno toga.... ..niti zagrljene...  ...ne bi bili ni oduševljeni stepenicama u nepoznato....  Puno toga smo vidjeli toga dana, puno stvari koje ćemo pamtiti. Pamtilo se ! |
