smisleni paradoks

domoljublje, nacionalizam i strah

vidila sam ovaj smajlić pa sam se malo zamislila o domoljublju i hrvatsko-srpskim odnosima. sićam se kad sam se s 5-6 godina vraćala sa mise i nismo imali kruha. bila je nedilja i radia je samo jedan privatni dućan u kvartu, ali mama mi je rekla da nećemo ići tamo kupiti kruh jer je to srpski dućan. to nebi bilo toliko čudno (nakon rata) da na misi nije bilo evanđelje o mariji magdaleni, kako joj je Isus oprostio. i ja sam onda rekla mami: mama, pa Isus je oprostio m.m., zašto i mi nebi njima oprostili. što je najluđe ti su ljudi bili cili rat u zadru, u našoj ulici, nisu na nikog pucali (koliko ja znam) pa što bi im uopće imali oprostiti ?!
nekad me jako živcira koliko neki ljudi mrze srbe, čak i one koji nisu imali ama baš nikakve veze s ratom, jednostavno mrze sve srbe. zašto mrziti čovika koji je možda ful dobar samo zato što je srbin?! ali onda opet pogledam koliko su oni tlačili hrvatsku, koliko je love od hrvatskog turizma otišto za gradnju cesta od jednog srpskog sela do drugog dok su hrvati o auto-cesti samo sanjali, i još onda taj glupi rat, kako su naša nastojanja da se osamostalimo tili brzo ugušiti i ponovo nas pokoriti, koliko je ljudi stradalo, ostalo bez bližnjih, bez krova nad glavom... i ja ih skoro počnem sve mrziti.
kako onda naći granicu? nije u redu tako diskriminirati ljude, ali kad vidim da su pretukli one policajce u lapcu tila bi ih sve poslati ća iz hrvatske! to jesu pojedinačni incidenti, ali se bojim da oni opet žele naše more, a europa nas svrstava u "regiju" skupa s njima.
mislim da dosta problema nastaje iz straha i nemoći. opekli smo se u prošlosti pa ne želimo da opet bude tako (ne govorim o državnim sporazumima nego o uspostavi običnih međuljudskih odnosa). bojimo se i branimo bez da promislimo imamo li se od čega braniti. strah guši razum i počinje borba. di je granica između opreza i iracionalnog straha? između želje da se ne ponovi isto i diskriminacije drugog naroda ili čovjeka?