Kad hodan zagrebačkin ulicama iman točno onaj osjećaj svako za se travu pase, jugo je post neće imat pretjeranog smisla. Nije to ničiji problem, jugo to nije briga, nije da puno ljudi ovo čita, tako opet ničija briga...Pa da krenen:

Nedavno me neko pita (puna anonimnost zadržana između ovih redaka i realnosti): ,,Kako ti to dođe da pišeš?''

Odgovor je uvik isti, iman osjećaj da mi dnevno kola po tisuće riči koje se pokušavaju složit u nešto i to slaganje traje više nekad manje u principu uvik traje, to je stalno stanje stvari. (Da ne oprostite ako ne i nešto drugo jer ipak je jugo). U svakom slučaju sve te misli se tako igraju u mojoj glavi i tako san i ovaj put od tramvajske stanice do vrata stana u glavi imala napisan post koji je sad opet negdi nesta....al nema veze. Nisan pisala misec i 18 dana to mi najiskrenije teško pada, iako je pisanje zahvalan hobi i ne traži puno ni vrimena ni prostora, nekad se riči jednostavno ne žele složit. U svakom slučaju plače mi se,a ne mogu plakat. To je jedan od ružnijih osjećaja u životu jer kad ne možete izbacit emocije,te iste se obično odluče krenit krivin smjerom u vašem mozgu. Tjeraju vas na čudne stvari ili zaustavljaju stvari u životu. Kad iman ovakve dane često pomislin na kvartovskog psa ili psicu (neznan šta je) kojem fali jedna noga. Nikad ne izgleda tužno, dapače uvik izgleda prilično sretno. Uvik me razveseli kad ga vidin jer ko da se bori protiv nametnutog savršensta našeg novog divnog svita. Melakolično razpoloženje je sve češće i puno krivnje vuće se na mlade.

Ulazin u zgradu i vidin da su nakon dva tjedna popravili ulazno svitlo u portunu. Mislin ko da nikog zivog dva tjedna nije bilo briga za ulazno svitlo, ma nije ni mene postoji predstavnik stanara koji bi treba radit svoj posal. Znan znan reć ćete da spadan u pasivnu mladež, a slušajte možete vi po mladeži koliko želite,ali na kraju mi možemo bit samo onakvi kakve ste nas na noge stavili. Svi vi država, profesori, mediji i svi ostali.... Otprilike o ovome san razmišljala na putu od tramvajske stanice do doma, pola je odletilo negdi....

Nećmo se dugo još moć vadit da ništa zbog juga nema smisla, al dok ne dođe još taj čas. Ja se vadin na to i kaže da zato ovaj post i nema nekog smisla. A i ne vidin smisla kad je tako da svako za se travu pase...