E, svitu moj, skoro će zima . Pašće i prvi snig i bar da oće sakrit, kako bi kazo, ne samo našu dragu ravnicu nego i sve no crno kojega se i u našim familijama jako puno nakupilo. A zbilja se svašta ružnoga nakupilo. Ko daj njeki vrag unišo među taj naš šokački svit, ko daj poludijo. Niko više s nikim nemore. Svi se otimaje da imaje šta više. A šta će im? Inate jedan drugom s traktorima, s kućama, fale se ko koliko novaca ima, a danas sutra će svi morat umrt i potlja sebe ostavit i traktore, i kuće i novce, i prazne ruke otić Bogu na sud. Dobro se sjećam dok sam bijo dite daj u cilom selu bila možda jedna il dvi vijare*. I kad je ko trebo izvijat gra' il žito ošo bi lipo kod gazde, zamolijo ga, vaj mu d'o i potlja obavitog posla ope mu vrnijo. I to brez ijednog dinara. Ni u selu bilo više od možda dva rakijska kazana. I cilo je selo ispeklo u njima rakiju. Dobro, bijo je red da se da ušur*, jedna litra rakije po kazanu. A danas? Svako mora imat sve, premda mu možda nikad neće ni trebat. Al šta će on ić njekog molit! Ni on bolji od mene. Eto tako se taj vrag počeo polako uvlačit među ljude, a danas im je činimi se dobrano ovlad'o.
A ja, lva isto dite te naše lipe slavonske ravnice, oduvik sam volijo familiju svu bližu i daljnju. Nikad nisam bijo špekulant.Ta volijo sam, i volim još uvik, sve poštene ljude, koji' je nažalost sve manje. Bar mi se tako čini. Čekajuć njeki dan u Kopanici autobus za Brod, šta od zime šta od dosade, gledo sam svud okolo i tako ugledo Tunju, mog druga iz Prnjavora. Prošo je na svom "fergusonu"* brez kabine sav smrznit. Valda je to bio on, jer se uvuk'o u bundu pa nisam dobro vidijo. Al' ni važno.
Taj moj Tunja je bijo najvridniji i najpošteniji u selu. Cilo ga je selo uvik rado spominjalo za primjer vridnoće i poštenja. Sad je post'o crna ovca u familiji. Đeca su davno ćela* rasprodat kuću, zemlju i sve drugo šta ima, a ima zbiljam puno. A on neda i neda. A kako će i dat, kad je to maltene sve steko na svoji' deset prstiju. Jest on naslidio od đeda njekoliko jutara zemlje i malo šume, otac mu je ostavijo dva para konja i dvoja kola, jedna s malim, jedna s velikim drikom, al sve no drugo je on zajdno sa svojom lipom i vridnom ženom Martom stek'o sam. Komenciro* je dvi tetke koje nisu imale nikog osim njega. Ta ni to bilo lako. Ta dva stara vraga, dvi usidjelice, nikad nisu bile zadovoljne, stalno su mu nješta prigovarale. Zato se i nisu udale. 'Kobi izduro* s takim vragovima! Al Tunja je šutijo i radijo, lipo se slago sa svojom Martom i četvero đece izrodijo. Četiri sina! Ni baš u to doba kod Šokaca bijo običaj imat puno đece. Jedno, najviše dvoj. Jer akoj puno đece rasuće se kuća. Kod diobe će svaki malo dobit, a jedinak će dobit sve. Al Tunju to ni smetalo, premda su mu u birtiji*, u koju je morda ošo dva tri put godišnje, znali kast da ima đece ko Bosanac. Rad tog i nije baš imo puno drugova; osim mene još samo jednog, Matu.
Divanio mi je jesenas:“Lako je prodat al' šta onda!“ A kad mu je jesenas umrla žena, nesreća je postala i još veća. Svi bi oni ćeli svoj tal*, a on neće da pripiše na nikog dok je živ. Svi drugi su se uzmuvali, a najviše prije i priše* naokolo, ko daj njiovo. Ta znam ja štabi oni. Oće da im ćeri dopade tuđi trud i muka, premda su i' odgovarali da se ne udaje za Tunjine sinove, jer da će morat puno radit. Kod Tunje se, dok im je on bijo gazda, zbiljam moralo radit. I to i malo i veliko. A sad nemogu dočekat da to sve rasfrćkaje* i pokupuju nove aute. Tunju veliko i ne gledaju, jer štaće im stari, izraditi seljak u njiovim gospockim stanovima u Brodu; da im svojim opancima umaže njiove tepihe, da i' sramoti u društvu jer nezna gospocki jest', nezna se gospocki vladat. Tunja je uvik sasobom nosijo federmeser* i samo je šnjim jeo. Uvik ga je imo u džepu i gegod bijo, na vašaru pod mejanom* il u svatova, uvik je rezo samo svojim nožem. A to njegovim gospojama snajama ne odgovara. A štoj Tunju ljutilo je i to, šta su one gazde. Ne njegovi sinovi. Ta nemaje oni doma šta kast. Oni samo smiju radit, a s novcima upravljaje žene. E toga kod Tunje ni bilo. Kod njega se znalo ko u kući nosi 'lače. Nikad on svojoj Marti ništa ni zabranijo, al prvo ga je morala pitat. Danas je to obratno. Čojk radi, da ženi novce i onda ju mora pitat da mu da malo da ponjekad more otić među ljude. Bože moj, kaka su to došla vremena!
Sad Tunja živi sam ko pustinjak i misli da je za sve baš on kriv, zato što neda svoje, šta je teškim radom stek'o. Svi na njeg laju ko na ćuku i divane po selu, da je furtom pijan i da će umrt pod nječom tarabom. Je, Tunja je češće pijan. Reko sam mu 'vog proljeća:
— Ne moreš više tako, prodaj sve i idi đeci u Brod. —
Ošine on mene očima i kaže:
— lva, ti se ne mišaj, imaš svoji' troj i neznaš šta i tebe čeka, a ja iz svoje avlije nikud ne idem. Crknit ću ko ćuko, a to šta poločem*, samo je da rane izličim.
Volim ja Tunju jako. Dok mu je žena Marta bila živa, u toj kući je bilo lipo. Za trideset godina braka digli su četiri sina na noge, kruv im dali i zanate završili u gradu osim najmlađeg Đuke, koji je osto na selu i radi zemlju, svu četvoricu oženili . Ti lipi' godina svi su redovito subotom iz Broda dolazili po fasung* od prvog mladog luka pa do brava* i kobasica. Onda je sve crklo. Al i Đuka je ostavijo Tunju. Oženijo je jedinicu iz bogate kuće u Kupini, pa je ošo k njoj. Udo se. Ni to baš Tunji bilo pravo. Uzd'o se on da će snaja doć k njem i da će mu bit lakše. Već se počeo veselit unučadi, jer 'nu đecu njegovi' sinova u Brodu morda vidi jadanput godišnje. A Tunja voli đecu. Ta da i' nije volijo nebi imo četvero. Al kad mu je Đuka kazo da će on selit k starcu*, Tunja mu nije branijo, premda je te noći jako revo*.Propala mu je i zadnja nada. Sad je Tunji bilo jasno da će se njegov grunt*, njegov trud i muka raspast.
Tunja je osto sam, a đeca bi sve to sad razdilila. A kud će on? „U Brod neću ni mrtav. Al' pripisat ću svedno da se ne svađaje kad odem u nebo. Razdilit ću im sav grunt, a mom Đuki dat ću najviše, jer on je jedini osto na zemlji mučenici koja nas sve rani.“
E, moj druže, moj Tunja, ko kaže da si ti pijanac i da ne znaš šta radiš? Imaš ti dušu i voliš istinu, voliš đecu i dom, a zemlju "prokletnicu" najviše.
Prema: „Neću u Brod i kvit“ Ilije Maoduša
Tumač nepoznatih riječi
• vijara = drvani ručni stroj za izvijavanje (odvajanje na pr. graha ili pšenice od ljuske)
• ušur = nadoknada za korištenje kazana
• ferguson = marka traktora
• ćela = htjela
• komencirat =nekoga uzdržavati do smrti i naslijediti njegovu imovinu
• izdurati = izdržati
• birtija = gostionica
• tal = dio
• prija i priša = snahina majka i otac
• rasfrćkati = rasipati, besmisleno potrošiti
• federmeser = džepni nož
• mejana = mehana, šator u kojem se na sajmu toči piće i služi hrana
• ćuko = pas
• furtom = stalno, uvijek
• taraba = drve ograda
• avlija = dvorište
• polokati = popiti
• fasung = u vojsci sljedovanje hrane, porcija
• brav = utovljena svinja
• starac = punac, ženin otac
• revati = plakati
• grunt = imanje
|
