ČUDNA NEKA NAPRAVA
Uneli su u našu veselu kuću neobičnu napravu.
I to je bila greška. Sve dotle, do tog vremena, živeli smo dinamično. Kao u razbijenom jezgru. Da su bar uneli svinju, jarca ili morskog psa ( obzirom da ih u tome niko nije mogao sprečiti) bilo bi nam lakše. Ovako...
Naseli smo na ovu prokletu napravu. Nismo se odvajali od nje. Preuzela je sve naše poslove, kljukala nas svim vrstama informacija i više nismo imali razloga da i dalje hranimo naše ionako oskudne mozgove.
Kažem, nismo se odvajali od nje. Zapravo, ona se nije odvajala od nas. Bez nje nisi mogao da sedneš na klozetsku šolju, niti da legneš u krevet sa rođenom ženom.
Dovodilo nas je do ludila njeno neprestano zujanje. Pokušali smo i da je pokvarimo. Nismo uspeli. Pomno je pratila svaku našu misao. Svaku reč. Pokret.
U prvo vreme ona je služila nama. Kasnije, mi smo služili njoj. I tako, naša vesela kuća za čas se pretvorila u nepodnošljivi pakao. Izgubili smo svaki interes za sva moguća dešavanja.
Napolju je proleće. Kakvo, kurac, proleće !
Napolju je sranje. I u nama je sranje. Naprežemo se da čujemo jebenu muziku. Ali ne. Ona više ne dopire do nas.
Lagano nestajemo. Velika porodica se smanjuje. Padamo po ćoškovima kao muve. Gledam poslednji put ovu čudnu napravu koja nas upija.
Iz nje izbija sve ono što smo nekad posedovali : i ljubav i mržnja i nežnost i pretnja i radost. Sve. Čak i moje sopstveno srce preselilo se u ovu čudnu napravu. I još kuca.
Jakov Grobarov, Vraćam se odmah
(Prosveta Beograd, 1987.)
Catma
08.10.2008. | 10:29 |
25 K | P | # | ^
