azhdaja

Bili su prijatelji od malena. Njihove obitelji živjele su vrata do vrata, oboje jedino dijete. Kako su rasli primjećivale su se sve veće sličnosti među njima, toliko da se u ulici tračalo da pomalo vuku na onog čudaka što živi na broju 14, samo jedan ulaz dalje. Njihove majke samo bi se nasmiješile na to, dok su očevi gunđali. Pogotovo otac onog mlađeg, valjda zato jer se pričalo da pati od kompleksa veličine. Začudo, jer s druge strane otac starijeg nije gotovo uopće ličio na svog potomka. Spomenuti čudak, navodno dijelom odgovoran za obojicu - nije imao komentara, što je bilo dobro jer je u ulici bio poznat po ekscesima i svakakvim aferama. Često je znao buncati o rodbini koju je davno izgubio, pri čemu bi postao osobito čudan. No, vratimo se našim prijateljima. Našli su se tako oni, stariji vidno uzrujan... Pa kaže:

- Dobro, jel vidiš ti ovo?
- A? Koje?
- Pa ovo, kakav je to način?
- Ma koje, šta ti je?
- Pa vidi, kako ne kužiš?
- Šta to, smiri se.
- Ovaj tamo što tipka?!
- Da, i?
- I ne čini ti se da nešto fali?
- Neeeeeeeee?
- Pa kako ne kužiš - domaći su svi tu, cijela ulica, muvaju se i neki stranci, neki čudni likovi, pa ona horda matematičara..
- Ok i što želiš reći?
- Gle, znam cijelo susjedstvo, ima nas jedno 30, jelda?
- Jašta.
- I svi su tamo s njim.. i višak još. I kud baš ti i ja?
- Šta ti i ja?
- Pa kud baš nas nema?
- Aaaaaaa.. a šta ja znam.
- E, e! Šta smo im mi skrivili?
- Bojma. Znaju da smo druželjubivi pa zato valjda misle da ćemo sami doć, zovu naše roditelje..
- Ma jesmo znaš šta.. !"=($$#"@#)(&&#!@*
- Hm.. ok.. smiri se.. pazi - bez nas ne mogu ionako.. ne mogu se ljutiti jedno na drugog, ne mogu si zahvaljivati, ne mogu se voljeti, ne mogu se gnjaviti međusobno, bez nas ih nitko neće šljiviti pet posto... kužiš?
- Aj dobro.. a imaš pravo, da..
- Kažem ti da se brineš bez veze, ok nekako nas izostave, ali znaš da misle da smo malo posebni.. mi i onaj debeli mali s početka ulice, usvojeni.. uvijek su mi bila sumnjiva ta dva brata što se brinu za njega..
- Znam, malo me to smeta što nas drže za nekako drukčije.. a opet, kad vidim njega..
- Ma brineš se bez veze, znaš da se svaki put nekako ušuljamo na svoju ruku.
- I to što kažeš.
- Eto.. nego, ajmo mi na pivu, Lj.
- Ajmo, Nj.

-- abecednim duh moi od redom silly

p.s. puno pozdrava od ostatka azhdaje, unplugged