Danas mi je prvi radni dan nakon otmice. Jedva čekam vidjeti sve ljude. Probudila sam se i otišla se spremati. Zara je još spavala. Nisam ju htjela buditi pa sam joj napisala poruku na komadu papira. Bila sam upravo završila sa svime kada je zazvonilo zvonce na vratima.
-Idem!- rekla sam dovoljno glasno, ali opet ne pretjerano kako ne bih probudila Zaru. Otvorila sam vrata.
-Hej, jesi spremna?- rekao mi je Mark ispred vrata.
-Da, naravno. Nisam te baš očekivala...-, nasmješila sam se.
-Znam. Čuo sam za tebe i Toma. Mislio sam da ti sad treba prijatelj pa sam se odlučio pretvarati da je sve uredu. Mislim da bi i ti mogla pokušati. Meni je pomoglo par puta.-, rekao je i nasmješio se. Bio je tako divan prema meni.
-Aha...A dobro, mogu pokušati...-, rekla sam. Zagrlio me. Baš sam se iznenadila, nisam to očekivala.
-Ma bit ćeš ti dobro.-, rekao je. Nasmješila sam se. Pustio me pa sam i ja njega. Zaključala sam vrata i krenuli smo. Danas smo se odlučili hodati. Zezali smo se i smijali cijelo vrijeme. Kad smo došli do mojeg ureda planirala sam se oprostiti s njim, a onda se ispred nas stvorio crni Audi. Iz njega je izašao Tom. Prvo sam mislila da je sam, ali onda je otvorio suvozačka vrata. Pružio je ruku unutra. Ženska ruka se primila za njegovu i izbacila jednu nogu van. Nosila je užasno visoke ljubičaste štikle, a suknji ili hlačama nije bilo niti traga. Zatim je i drugu nogu pružila van i osovila se na noge uz njegovu pomoć. Izašla je van. Nosila je neku kratku kožnu jaknicu i isto tako kratku ljubičastu haljinu. Mark me pogledao Jeltitomenezezaš? pogledom. Blesavo sam se nasmješila. Uskoro nas je Tom primjetio i samo lagano podigao ruku u znak pozdrava. On i ona njegova smeđokosa su uskoro isparili nama iz vida.
-Vidi, vidi. On je stvarno kreten.-, rekao je Mark.
-Ma pusti ga. Radi to samo kako bih ja bila ljubomorna.-, rekla sam nasmješivši se.
-Onda... Hoćeš da te otpratim gore? Da mu vratimo.-, nasmješio se i primio me za ruku.
-Naravno, znaš me.-, rekla sam. Počeli smo se kretati prema ulazu. U dizalu smo se zafrkavali i smijali. Uskoro smo bili pred ulazom u te prostorije u kojima sam radila.
-Ok. To je to. Tu stajemo.-, našalila sam se. Provirio je unutra na tren. Kimnula sam glavom u stilu "Što je?".
-Ma samo gledam jel on tu.-, rekao je gledajući kroz vrata i cereći se.
-Ma joooj, koga briga!- rekla sam.
-Mene!- nasmijao se. Pozdravili smo se uz zagrljaj i ja sam ušla unutra.
-IZNENAĐENJE!- viknula je hrpa ljudi. Ostala sam začuđeno stajati na vratima. Ispred mene je stajalo otprilike deset ljudi s kojima sam se najviše zbližila u uredu. Među njima su bili Dunja, Arnold i, naravno, Tom. Dunja mi je prva prišla, poželjela dobrodošlicu natrag i tutnula kutijicu u ruke. Dar za povratak? Super, nisam to očekivala. Zahvalila sam i nasmješila se. Zatim mi je prišao Arnold, zagrlio me i pružio mi kutijicu. Nasmješila sam se i zahvalila mu. Tako su se redom redali svi i davali mi razne kutijice, paketiće i tome slične stvari. Na kraju je bio Tom.
-Ovo je od mene, dobrodošla natrag.-, rekao je pružajući mi malu kutijicu i nasmješio se.
-Hvala.-, odgovorila sam nasmješivši se. Prišao mi je i zagrlio me. Ponovno sam osjetila njegov miris i toplinu njegova tijela. Protrljao me po leđima i odmakao se. Dunja ga je nekako čudno pogledala. Onda je kimnula prema meni. Odvratila sam smješkom. Kasnije ću joj reći što se dogodilo. Vjerojatno već i zna, vijesti se ovdje brzo šire.
-Hej, hej, hej! Sorry I'm late.-, rekao je britanskim naglaskom i zagrlio me s leđa. Okrenula sam se kako bih pogledala tko je to iako sam već znala. Gospodin David.
-Hej, ma ne kasniš.-, nasmješila sam se. Uhvatila sam Tomov pogled krajičkom oka. Recimo da mu se nije sviđalo ono što vidi.
-Imam i ja nešto za tebe.-, rekao je i pokazao mi nekakav svezak A4 papira.
-Što je to? Nova pravila?- našalila sam se, a svi su se nasmijali.
-Ma nee. Ugovor o radu!- odvratio je veselo.
-Ha?- zbunjeno sam ga pogledala.
-Ako ti to želiš, a ja želim. Dakle, ovo je samo moja odluka. Ako hoćeš, možeš postati zamjenica menagera.-, rekao je i lagano protresao papire. Pružila sam ruku kako bih to zgrabila, ali on je odmaknuo. Nasmijala sam se.
-Ma daj mi to!- rekla sam i isčupala mu iz ruke. Nagnuo se meni iza ramena i čitao zajedno samnom.
-Hoćete se odljepit više?- Dunja je pitala kad je vidjela Tomov izraz lica.
-Ma ne, vidiš da čitamo.-, nasmijao se Jost. Lagano sam podigla pogled kako bih potražila Toma u hrpici, ali odjednom ga nije nigdje bilo.
-David, ja bih ovo stvarno rado prihvatila, ali ne mogu bez da razgovaram s njima. Znaš kako je.-, nasmješila sam se.
-Ma ja sam ih već sve pitao. Oni su za. Ajde. Potpiši se. Samo maaaaaaaali potpis tu ispod mog.-, nacerio se.
-Potpiši, potpiši, potpiši!- odjednom je počelo skandiranje. Nasmijala sam se.
-Ima li netko kemijsku?- našalila sam se, a Jost mi je već trpao jednu u ruke.
-Okreni se.-, rekla sam mu.
-Zašto?- pogledao me.
-Pa da se potpišem. Glumiš stol.-, nasmijala sam se, prislonila svezak na njegova leđa i potpisala se na četiri mjesta gdje je trebalo potpisati.
-Tara!- uzviknula sam i pružila mu kemijsku nazad. Svi su počeli pljeskati i veseliti se. Nasmješila sam se sramežljivo.
-Oke, s obzirom da smo znali da ćeš potpisat, već smo te premjestili u ured do mog.-, nasmješio se.
-Aha, lijepo. Tako sam predvidljiva?- jedan veliki aha dao je odgovor na moje pitanje.
-I...još nešto.-, počeo je.
-Što?- pogledala sam u ljude ispred sebe.
-Imat ćeš tajnicu. To jest, imat ĆEMO tajnicu.-, nasmješio se blesavo.
-O, super!- odvratila sam.
-Tom ju je danas dovezao.-, dodao je.
-TO JE ONA??- širom sam otvorila oči.
-Kakva je?- Dunja je pitala.
-Kurvasta!- odvratila sam nasmijavši se.
-Pa normalno, Tom ju je birao.-, Jost je dodao.
-Pa, Tom je birao i mene, trebam li se uvrijediti?- okrenula sam se prema Jostu i podigla jednu obrvu. Čudno me pogledao.
-Ma neee, ma kakvi. Ti si izuzetak.-, počeo se pravdati. Dunja se nasmijala.
-Ma daj, zezam se samo. Nego, ajmo vidjet moj novi ured. Umirem od želje da ga vidim!- nasmijala sam se. Hrpica ljudi je pošla zamnom. Znala sam gdje je Jostov ured, a, kako je rekao da je ovaj odmah pored, ne možemo fulati. Stali smo ispred ureda do njegovog. Na zlatnoj pločici na lakiranim drvenim vratima pisalo je Zamjenica glavnog menagera, Zara Lukin
-Oho, fensi!-, nasmješila sam se. Otvorila sam vrata. Bio je to poprilično veliki prostor u kojem se nalazilo par ormara u kojima su se držale fascikle s raznim dokumentima, radni stol iza kojeg je bio ogromni prozor, jedna tamnocrvena garnitura koja se sastojala od trosjeda i dva naslonjača ispred kojih se nalazio mali stolić za kavu i bijeli tepih na kome je to sve stajalo. Prozor je bio samo na jednoj strani, nije bilo prozora pored vrata tako da nitko usput nije mogao zaviriti u moj ured. To je bilo super.
-Ideš! Baš je strava!- okrenula sam se oko sebe.
-Aha! I moj je!- nasmješio se Jost. Uskoro su svi osim mene i njega otišli. Primjetila sam jedna vrata na lijevom zidu pored jednog od ormara.
-Što je to?- pogledala sam ga.
-Uhm...to ti je tajničin.-, okrenuo je očima.
-Aha. A dobro, i bolje da mi je blizu.-, nasmješila sam se. Uskoro je netko pokucao.
-Izvolite ući.-, odvratila sam i netko se skoro strgao ispred vrata.
-Tom.-, rekosmo Jost i ja u isto vrijeme. Vrata su se otvorila i Tom je pustio našu novu tajnicu unutra.
-Bok, ljudi. Ovo je Johanna, nova tajnica.-, nasmješio se pokažavši na ženskicu u prekratkoj haljini. Nasmješila sam se i pružila joj ruku.
-Zara, drago mi je. Ovo je David.-, pokazala sam rukom na Josta, a ovaj je pružio ruku. Uskoro ju je odveo u njen ured i Tom i ja smo ostali sami u mom uredu.
-Onda... Kako život?- pitao je odjednom sjedavši na dvosjed. Popizdila sam.
-Kako život? KAKO ŽIVOT?- viknula sam, a on me čudno pogledao, -Ma super! Samo mi se do jučerašnji dečko prešetava ispred face s nekom kurvetinom. Ne, još gore! On ju ZAPOSLI kao moju tajnicu!- bijesno sam stajala ispred njega. Izgubila sam kontrolu. Ustao se.
-Znači, ipak ti je stalo!- blesavo se nasmješio.
-Ne, nije mi stalo, nego ne mogu vjerovati kako možeš biti tako bezosjećajan, tako uživati u tuđoj nesreći, tako prevrtljiv, tako...-, sa svkaom mojom riječi njegovo lice je poprimalo neki mučan izraz.
-BEZOSJEĆAJAN? JA SAM BEZOSJEĆAJAN?- sada je i on povisio glas.
-Da, jesi! Ne možeš me pustit na miru samo par dana nakon prekida?- unjela sam mu se u facu.
-Da te šta?- pogledao me čudno.
-Bezosjećajan si, nemoralan i jedan obični KRETEN!- izgledala sam kao da ga želim oboriti na pod i cipelariti, a on je izgledao kao da mi želi počupati svu kosu.
-A što si onda ti?- gurnuo me prstom u prsa.
-OHO! Naspram tebe, ja sam Djevica Marija!- odvratila sam.
-Ma ti si kučka! Najobičnija sponzoruša!- viknuo je.
-Sponzoruša? NIKAD OD TEBE NIŠTA NISAM TRAŽILA!- viknula sam na njega.
-Ne, ali si uvijek sve dobila!- i on je dreknuo.
-Jesam te to tražila? Nisi mi morao ništa dati! To je tvoj problem! NIJE sve u materijalnom!- gurnula sam ga rukom u prsa.
-Ne, to je tvoj problem. Ja sam tebe volio!- viknuo je.
-Jako si me volio, nema šta! Zato si me i varao! Pa da, kako si glupa Zara, trebala si znati da on tebe voli, pa daaa. Rekle su ti njegove kurve.-, sarkastično sam rekla.
-Da, naravno. Okrivimo Toma. To je najlakše.-, otkrenuo se i otišao na drugi kraj sobe.
-Oho, ovo nije ništa! Što ti sve još mogu prišit, ovo je još i dobro!- skoro sam htjela igrati na otmicu. Ipak sam se dovoljno brzo zaustavila, tamo ne treba ići.
-Pa prišij! Misliš da me briga?- okrenuo se i bijesno viknuo.
-Ma boli me neka stvar jel tebe briga ili ne!- rukom sam "udarila" po zraku. Okrenuo se i bijesno mi počeo prilaziti. Izgledao je kao da će mi počupati kosu.
-Šta je? Ne bojim te se!- rekla sam i raširila ruke kad je stao ispred mene duboko dišući. Zgrabio me za lice i privukao sebi. Poljubio me. Ne, zažvalio me. Gurnula sam ga u prsa i odbila od sebe. Čim se maknuo zaljepila sam mu šamarčinu. Uhvatio se za bolnu stranu lica. Onda, ne znam točno zašto, uhvatila sam ga za lice i ruku i poljubila. Ne, zažvalila sam ga. Primio me oko struka i privinuo bliže sebi. Gurnula sam ga od sebe još dalje. Jako me stisnuo za nadlakticu.
-To me boli!- procijedila sam kroz zube.
-Pogodi što. Boli i mene!- viknuo je na mene. Nisam znala što je to trebalo značiti.
-REKLA SAM DA ME BOLI! PUSTI ME!- vrisnula sam i trgnula njegovu ruku sa sebe. Onda sam ga počela gurati i udarati po nadlaktici. Gledao me i širio ruke.
-Šta je?- stalno je ponavljao.
-Izlazi van!- stala sam bliže vratima i pokazala rukom na njih.
-Neću!- prekrižio je ruke na prsima.
-IZLAZI!- vrisnula sam, a on me ponovno zgrabio za ruke. Ja sam njega zgrabila za vrat i ponovno smo se zažvalili. Odmakli smo se jednako energično kako smo se i primakli jedno drugomu. Opalila sam mu još jedan šamar.
-Zašto je to?- pobunio se.
-Ma za ništa...Samo zato što si mi uništio ŽIVOT! Bio je sjeban, ali bio je MOJ! A sad se gubi iz mog ureda!- vrisnula sam bijesno na njega.
-Da, sve je tvoje. TVOJ sjeban život, TVOJ ured.-, sarkastično je odvalio.
-O, i ti si moj! KAD TE SE DOČEPAM! Nitko te neće spasit! Bježi od mene na kilometre!- procijedila sam kroz zube unosivši mu se u facu.
-Nisam ja NIČIJI! JEBI SE!- viknuo je i ponovno me ščepao. Stisnuo me za podlakticu svojom ogromnom rukom. Bolilo me, ali ničim nisam pokazala.
-Stišći koliko hoćeš! NE BOJIM TE SE! NE KONTROLIRAŠ ME!- glas mi je počeo pucati, a njega je počela boljeti glava, no ja nisam htjela stati.
-PRESTANI!- viknuo je odjednom.
-GUBI SE IZ MOG UREDA!- vrisnula sam.
-DOBRO!- rekao je i bijesno uhvatio kvaku.
-PA DOBRO!- odvratila sam.
-DOBRO!- ponovio je.
-DOBRO!- i ja sam ponovila.
-Tvoja uvijek mora biti zadnja, jel?- rekao je.
-Ma nabijem te, konju jedan!- viknula sam i gurnula ga van. Zalupila sam vratima i okrenula se. Onda sam zamjetila Josta i Johannu. Oboje su me gledali s poluotvorenim ustima. Bila sam zadihana i kosa mi je bila raščupana.
-Dajte...Radite nešto. I zaboravite ovo.-, tiho sam rekla, okrenula se i izašla van. Čim sam izašla iz prostorija počela sam trčati stepenicama. Izašla sam van ispred zgrade. Udahnula sam par puta da se smirim, a onda me netko zgrabio za struk...