5.svibnja 2005. godine, između ostalog, zapisao sam ovo:
„Bojim se operacije jer me prati neki čudan osjećaj da se neću probuditi iz narkoze nakon operacije.
No, kad malo bolje razmislim, tako bi možda bilo najbolje. Bila bi to sasvim bezbolna smrt. Ionako se osjećam nepotrebnim u ovom svijetu. Ovako bolestan i u penziji u suštini ne mogu biti koristan ni sebi ni drugima. Moje radne sposobnosti su minimalne, a umno sam sasvim nepotreban jer moji stavovi i moja razmišljanja nisu sukladna današnjici i nikome ne trebaju, čak mnogima i smetaju.
Puno sam do sada napisao. Pisao sam o mnogo čemu. Nitko nije našao za potrebno da pročita to što sam napisao. Čak sam «promovirao» sam sebe, ali ništa. Nikoga ne zanima moje pisanije. Tako sam i u tom pogledu nepotreban.
Sa dvojicom ljudi, s kojima se najčešće družim, više ne mogu normalno razgovarati. U ovom novonastalom društvenom kapitalističko-konzumističkom sustavu i formalnom povratku ljudi ka religiji, ja ne vidim ništa dobro. Oni, pak, u njemu vide sve dobro a pljuju po našim životima u prošlom socijalizmu. Dakle, nisam više sposoban ni za komunikaciju s drugim ljudima.
Tako, kada dobro razmislim, postao sam nepotreban, čak štetan. Figuriram u svojoj obitelji. Postojim samo fizički u svojem žvotnom okružju. Te činjenice me nimalo ne tješe.
Zaključujem da je dobro znana staračka 'čangrizavost' sada i mene obuzela. Takav 'čangrizav' postajem sve «teži» svojoj okolini, dakle nepotreban i štetan.
Ipak, kao svaki drugi čovjek, želio bih još poživjeti. Nadam se, da se ove moje crne misli neće obistiniti. Nedavno sam na grobu mog brata rekao:»E, moj brate, ti si dogurao do šezdeset devete. Dokle ću ja?»
Dokle ću ja? Pitanje na koje nitko ne zna odgovor. Stoga mi preostaje samo čekati i trpjeti.“
Tako sam mislio i pisao tada. Danas, nakon više od godinu i pol dana, ja sam još uvijek živ a smisao svog staračkog življenja sam pronašao u pisanju na blogovima, na svojoj web stranici, na forumima i portalima. Ne znam koliko me drugi čitaju. Netko ipak čita. No, to mi i nije osobito važno. Važno mi je da izbacim iz sebe sve ono što me tišti i što me opterećuje ali također želim napisati svoja životna iskustva i spoznaje. Možda će nekome malčice pomoći.
Zadovoljan sam i na neki način sretan jer, prema komenatrima na moje postove, vidim da me ipak dosta osoba čita a među njima ima onih koji uvažavaju moja razmišljanja, čak i onda kada se s njima ne slažu. Hvala svima!