THIS BLOG IS OFIŠLI CLOSED!!!

Vidite da gluposti pričam...
Nije me bilo dva dana jer mi je stara otišla u školu na informacije pa se malo iživcirala i tak to... Dalje valjda znate. Neda mi da idem na net mjesec dana!! A onda sam ju ja smekšala i pitala ju dal mogu "samo" na sat vremena i pristala je!! Hvala mamica.
Uglavnom... Pa da počnem pisat kaj je bilo u ovih dva dana. Puno se toga dogodilo...

Četvrtak
Kolko se sjećam bila sam sa Hrvojem u njegovom razredu. Zvao je mene i Čaby da budemo s njim i Nikolom jer su oni bili sami. Taman kad smo se ufurali u zajebanciju i priču uđe Thavenet sa 3c2. Jebemti. Kaj baš sad?? A dobro. Izašli smo van i sjeli se na klupu. Tam smo se zajebavali i prcali se. Odjedanput Hrvoje se ustane i počne hodat sim tam. I ode iza mene. Ja niš ne kužim, gledam neznam di i odjedamut Čaby pras u smijeh. Reko kaj je sad? Veli meni Čaby da mi je reko Hrvoje da si popravim hlače, kao da si povučem prema gore. Reko pička ti materina, 10 minuta si iza mene i buljiš to tele u tange i sjetiš se reć da si povučem gore. Pa jebemti... Budala... On mrtav hladan bio iza i sjeti se reć nakon pol sata. Jebi se.
To je bilo to. Poslje su došli njegovi dečki i cijelo vrijeme smo bili s njima. Bilo bi još bolje da idiot od Matije nije bio tamo.

Petak
Imala sam minicu na koju mi je Radoš reko baš ti je vrijeme za minicu. Pa jebemti šta gledaš ak ti je krivo!! A Zvonkec i Gvozden nisu mogli prestat buljit, bilo mi je jako neugodno. Ajmo dalje. Jučer je bilo zakon. Ispravila sam drugo polugodište fiziku na 2. Ja sam sva hepi. Čitav dan je bio u zadaćnici. Kakti, svaki odmor su NAS dečki iz 1b, tj. Perić, pitali kaj da pišu u zadaćnici i kaj da pišu o ljubavi. Pa kaj mene pitaš?? Tak je prošo njima hrvatski i svako malo je Celić mene nekaj pitao, prvi put ga nije bilo sram svojih dečkiju. Prvi put je najnormalnije došao do mene i pričao samnom. Ja sam bila sva izvan sebe. Fakat mi je bilo drago. Poslje kad je napisao zadaćnicu, rekle smo mu da je dobio 2. Jer je profesor ispravljao zadaćnice od 1b kod nas u razredu kad smo mi pisali. Ali nisam vidla koju je temu pisao. Pitala sam ga koju je temu pisao, a on je jadan od srama samo reko da nije bitno i nasmijao se i otišo. Valdja je pisao zadnju temu, o ljubavi. Rekla sam iz čiste zajebancije Celiću da sam sve pročitala i da sve znam. On je napravio tako zabezeknutu facu. <-- ovakvu. Ja sam umirala. Poslje sam mu rekla da nisam pročitala i on je odahnuo. Malo sam se zamislila. Možda je pisao baš o ljubavi. Ko zna? I tak smo došli do toga da smo i mi pisali zadaćnicu. Ja sam, naravno, pisala zadnju temu. Ali, kaj je najgore, nisam znala o kome da točno pišem. Prošlu sam pisala o Hrvoju. A ovu su mi išli po glavi i on i Celić. Skužila sam da sjedim na dvije stolice. I da to baš i nije najbolje. Nekak mi se podjednako sviđaju. Ali dobro, poslje čemo tome. Završila nam je škola i išli smo doma. Ja i Čaby smo se dogovorile da ćemo otić u Utrine. Ali nismo bile sigurne da je Celić tamo. Onak išle smo na sreću. Kaj bude bude. Nakraju nam se više nije dalo bit tamo. I otišle smo na trg kupit pizzu jer smo bile gladne. Meni je pala bedasta ideja da odemo na Trešnjevku. Zakaj? Pa eto, zato kaj je Hrvoje tamo. I mi se sjele u tramvaj i krenule prema trešnjevci. Poslale smo Hrvoju poruku da ćemo doć i ako ima vremena da dođe do stanice. I kaj misliš jer došo? Naravno da je. U roku od 2 min on se pojavio pred menom. Prvo nas je naravno pitao kaj tu delamo i rekle smo da smo došle bezveze. Počeli smo pričat o glupostima i ja sam beknula nekaj i počeli smo pričat o dečkima i curama. Rekla sam da sam ja bila zaljubljena u Katića nekih dva dana i da sam odustala jer mi i nije nešto, ima i boljih. Na to je on mene pitao a koji su to bolji. Naravno, to bi bio on i Celić. Ali sam šutila. Poslje sam rekla kako su neki ljudi fakat slijepi kad se radi o tome ko se u koga zaljubio i počela sam lupat šakom u dlan i pogledala prema Čaby. Na to je Hrvoje pitao: "Kaj sam ja slijep?" i pogledao prema meni. Ja sam se samo nasmijala i rekla da ne on nego netko drugi. Nisam htjela riskirat. Niti neću uopće. Mislim fakat je slijep ak ne kuži. Tolko mu znakova dajem, onak i to u facu, ali on niš. A dobro. Glavno da smo frendovi. Valjda... Onda smo se tak malo prcali i on je morao ići pa smo se pozdravili tako da je on pružio ruku Čaby da se oprosti i taman ona oče primit njegovu ruku a on ju izmakne i da ju meni. Ja sam krapala. Poslje smo se 5 minuta pozdravljali i onda je on otišao. Ja sam ostala bez riječi. Bila sam oduševljena time da je on došao u roku od 2 minute na stanicu i da je bio s nama i da je pričao i da valjda kuži nešto. Neznam. Celić ili Hrvoje? Nemam pojma. Sve mi je to užasno novo. Dva dečka da ti se sviđaju toliko podjednako... Neznam. Kad je Celić s nama u smjeni i kad pričamo, on mi je centar svijeta, i uopće ne razmišljam o Hrvoju. A kad je Hrvoje s nama onda je obrnuto. To je tako glupo. Htjela bi znat na čemu sam, i kod jednog i kod drugog. A neznam. To je tak debilno. Hrvoje ide s nama na izlet, tj. bit ćemo zajedno u busu. Pa možda nekaj i bude. Moš si mislit. A Celić? Neznam...

Valjda bum se odlučila... Nadam se.
Do tada ću samo bit luda. Kao i do sad. Pozdravljam vas sve moje blogere i moje iz razreda i sve je dobro ljudi. Nemojte plakat jer me neće biti. Ja sam uvijek s vama u mislima... Voli vas Romana...

Ciao i kiss