THIS BLOG IS OFIŠLI CLOSED!!!

Eto, napokon je gotova škola... Neću morat gledat neke određene ljude i profesore punih 12 dana... Jea...
Vidite kako mi se nekak poboljšalo raspoloženje? E pa to je zato kaj sam jučer bila s Celićem vani... Više u doljnjem dijelu posta...

Kad sam iz škole došla doma, malo sam pisala blog i onda je došla Čaby, "spremale" smo se nekih 3,4 sata.(spremale - buljile u monitor)Nismo znale kam da idemo pa smo odlučile za McDonalds, i da odemo na trg vidjet Maria i Tonija kak se rolaju. Poslala same poruku Toniju da smo na trgu. Ali ništa, opet oni bulje a niš ne poduzimaju... Ali dobro, tak smo sjedile na trgu nekih pol sata i jele FishMac, mmmm... Odjednom je meni zazvonio mobitel. Pogađate? CELIĆ. Koji on vrag sad oče od mene?! Pozvao nas je da dođemo kod njega u kvart, Utrine. Rekle smo zašto ne kad već nemamo nigdje za ić? Sjele smo u tramvaj i krenule prema tamo. Za nekih 15,20 min smo došle na dogovoreno mjesto. Meni je bilo tako hladno i fakat smo se usrale kaj on oče sad. Onak, trbuh me bolio ko nikad do sad i povračalo mi se. Dok nije došao ON. Došao je do nas sa frendom i odma pitao dal će nam smetat da oni piju. Rekle smo ne. Počeli smo pričat i kužilo se da je pio jer je bio pokraj mene (bliiizu) i smrdio je po alkoholu. Jebiga. Nema veze, ali nije bio skroz pijan, valjda su tek počeli pit pa ono... Doveo nas je do nekog igrališta od ugostiteljske škole, tak neš. Tam je bilo nekoliko grupica ljudi. Svi su naravno - pili. Neki su imali gitare pa su svirali i pjevali... Celićeva grupica se sastojala od 7 dečkiju i naravno, niti jedne cure. Upoznale smo se sa njih 6 jer je jedan bio mrtav pijan. Ok su dečki. Jedan je talijan, drugi je profesionalni plesač a jedan ide u onu školu za svećenike. Svi su bili dosta ok. Ostali dečki idu u Ruđer. Samo ja, Čaby i Celić smo bili iz naše škole. Celić i plesač su bili tamo najzgodniji, barem smo ja i Čaby tako mislile. Čitavo vrijeme su onaj svećenik i plesač šaptali nešto i gledali prema nama. Mi smo imale samo pola sata da si popričamo sa Celićem i co. Svakih 5 min je Celić pitao kolko ima sati i kolko nam je još ostalo vremena. Zajebavali smo sei bilo nam je full ok. Smijale smo se ko lude kad je onaj "pijanac" prdio svako malo i podrigavao se. Jednom je otišao malo iza i počeo pišat, mi smo krepavale a njima je to bilo normalno, Celić je umirao kad smo se okrenule da ga ne gledamo kak piša... Poslje smo ja i Celić rješili neke stvari. Npr. to da je Matija neke stvari previše preuveličao. Namjerno sam Celiću pokazala onu poruku da ga zaboravim i da budem sa Matijom. Celić je samo mrtvo hladno gledao u poruku i sve mi objasnio. Znači Matija je bio previše ljubomoran na Celića pa je izmislio sve te stvari samo da ja zaboravim Celića. Matija je IDIOT. To moraš bit fakat glup da govori jednu stvar a s druge strane ne kuži da bi mogla razgovarat sa Celićem pa da vidim cijelu istinu. Pa nebi me Celić zvao da dođem kod njega da nebi nešto htio samnom. Valjda. Kada smo trebale doma, Celić nas je otpratio do stanice i pritom je stalno gledao u mene. Pa kad smo išli kroz pothodnik stalno nas je "plašio" i gledao prema meni, kako ću reagirat. Ja sam bila mrtva hladna. BIlo nam je zakon, onan baš kak je trebalo bit, sve smo riješili i fakat mi je drago da sve one stvari kaj mi je Matija govorio nisu istinite. Trebala sam doći na zadnji bus, znači u 23:40, a došla sam na stanicu u 23:20, čekala sam bus a ono nije bilo žive duše. Poslje nekog vremena sam išla pogledat kad ide bus i taj zadnji bus ide samo petkom. Popizdila sam. Onda sam išla na tramvajsku stanicu. I tamo čekala tramvaj. Tramvaja nije bilo dosta vremena. Jedna ženska je išla iz smjera u kojem je trebao doć tramvaj i rekla da se dogodio sudar i da tramvaji ne rade. Popizdila sam opet. Onda sam išla pješke do trga. Tamo je bilo onak, kolko tolko ljudi. Tamo sam bila sat vremena. I nije bilo tramvaja. Noga me bolila, glava, i smrzavala sam se. Htjela sam otić pješke do bake samo da me noga nije tolko bolila. Onda me stara zvala i rekla da odem pješke. Ajde dobro. Otišla sam pješke do draškovićeve i tamo su bili neka ženska i par dečkiju. Jedan lik je reko da slijedeći tramvaj ide tek za sat vremena, tj. pročitao je na tabli. Popizdila sam treći put. Krenula sam pješke do Kvatrića i kad sam bila vrlo blizu neki lik je zaustavio auto i pitao jel idem u tom smjeru. E... Da mi je netko platio nebi ušla s tim likom u auto. Samo sam mu rekla da sam blizu doma i da netrebam prijevoz. Napokon sam došla do bake. Naravno, odma je počela kenjat da di sam ja tak dugo pa ovo pa ono. Ali fakat se nisam imala snage svađat. Samo sam se htjela ić leć. I tako sam napravila. Probudila sam se negdje oko 11. Baka je odma htjela da odem doma ali sam rekla da nemam snage. Damir je oko pola 3 došao po mene sa autom. Došla sam doma i otišla u krevet. Probudila sam se u 6. Pojela sam dva tosta i toplo mlijeko. OSjećam se tako strgano. Sve me boli, i eto mene sad za kompom, malo da pišem blog. Nemam više kaj nadodat.

Sretna sam zbog Celića.
Mrzovoljna sam zbog Matije.
Umorna sam ko pas zbog sebe, valjda.
I to bi bilo to.
Posebni pozdravi, naravno:
ČABY, UNA, JAMBRA, GRBA, NATA, TONKA, BEKY, ANA, INA, IJA...

Ciao i kiss